Baba Nyura

Oštra sibirska zima bila je u punom jeku. Mraz je pucketao na granama drveća u kojima je jedva da je bio tračak života.

Sve okolo je zaleđeno i malodušno, ulice su gotovo puste, dok hladan vazduh prodire do kostiju svih živih bića.

Kroz male pukotine u kanalizacionom otvoru probijali su se zraci dnevne svjetlosti pokušavajući nekako osvijetliti jadni, smrdljivi prostor ispod, koji se sastoji od zarđalih zidova natopljenih vlagom i prilično prekrivenih buđom. Tu i tamo San u stvarnosti napukle i trošne komade cementa nazirali su se fragmenti armiranobetonskog skeleta. Sve je ovdje bilo jezivo. Oštar miris ljudskog izmeta ispunio mi je nozdrve i okrenuo mi mozak naopačke. Ali osoba koja spava na hladnoj kanalizaciji odavno je navikla na to. I sam je mirisao isto, ako ne i gore. Ovaj čovjek se zove Stepan, ima oko četrdeset godina, ali izgleda starije. On je beskućnik sa prljavo crvenom bradom koja viri na različite strane. Stepan ga stalno ispravlja prije spavanja, ali vaške koje žive u njemu rade svoj posao i on im očito ne diktira. Ima žute pokvarene zube, a čak ih je malo. Na glavi nosi stari, pohabani šešir sa ušicama od pseće ljuske. On sam, u oronulom, rupavom bundu, leži na vrećama i komadićima kartonskih kutija. Stavio ih je na hladne lule kako bi mu krevet bio malo mekši i kako mu smrtonosna hladnoća koja iz njih izlazi ne bi previše smetala.

U ovom bunkeru je zavijao pas, grebajući kandžama zidove i ostavljajući pruge na njima. Stepan se pokušavao pretvarati da ne čuje psa, ali je sve upornije i jadnije cvilio, skačući s jedne strane na drugu, mašući repom i šapom s kandžama udarajući neoprano lice svog vlasnika.

„Pa, ​​Grej, to će biti za tebe. sada ja. oh,“ rekao je čovek nevoljko.

Pas je čuo njegov glas i radosno zacvilio.Bio je navikao i nije "zabrljao u kući"; izdržao je celu noć do poslednjeg trenutka, dok Stepan nije ustao i otvorio otvor, otvorio ova vrata koja razdvajaju jedan svet od drugog, carstvo tame od carstva svetlosti. Stepan je gurao, ali ništa nije bilo, sve je bilo uzalud. U toku noći, otvor se čvrsto smrznuo do svog ruba. Stepan je ponovo pritisnuo. Rezultat je isti. Pas je zacvilio drugačije, zar bi stvarno morao još da trpi. Potpuno iscrpljen, Stepan je ipak srušio otvor i uz urlik je skliznuo s mjesta i otkotrljao se u stranu. Svjež mraz je ušao u njegovu kuću i izbacio sav smrad. Stepan je podigao psa i podigao ga do rupe prečnika širine ljudskih ramena, zgrabio je prednjim šapama gvozdeni obod i počeo ga odgurivati ​​zadnjim šapama i, kada je izašao na ulicu, otišao da se olakša, a zatim o njegovom poslu sa psima. Stepan je od nekoga uzeo napola popušenu cigaretu i pokušao da zapali ovog bika. Ali mokri i potpuno izlizani čerkaš pocepao je pokret šibice. Sumporna glava se srušila pod pritiskom njegovih prljavih ruku. Ali i dalje je blaženo pušio, drhtavim rukama otresao pepeo i prinosio opušak svojim gotovo bezubim ustima. Da, volio je da puši, posebno nakon spavanja, prije nego što je uspio nešto baciti u svoj dlakavi i opušteni stomak. Počelo mu se lagano vrtjeti u glavi, raspoloženje mu se popravljalo, a on je ispucao bezuba usta i smješkao se svemu što ga je okruživalo. Bio je zadovoljan. Lijepo je misliti da je živ, da se nije potpuno ohladio i da se nije kao meso ukočio u krevet. Ponovo udiše svjež zrak, žmiri oči od Savjetujte mi šta da radim sunca, skrivajući ih iza snažnih crvenih obrva. Opet želi da jede, ali nema šta da jede. Ne, on ne želi da jede, hoće da jede kao svinja, da se opskrbi salom sa svih strana i ničim drugim. Ali sve to ne postoji, to su samo snovi, sablasni san.Iako je potpuno siguran da je svinja, jer jede u osnovi isto. Zato što su drugi ljudi nedovoljno hranjeni, ali se u njemu ne taloži salo, kao medvedje salo, da ne bi slepilo peraje u oštroj, žestokoj zimi, i nije prekriveno sjajnim, toplim krznom. Ne, on je lišen svega ovoga. Jer Stepan je čovjek, a ne životinja, ma kakvo govno bio, ipak je čovjek. Zvuči ponosno. Piše se velikim slovom. On je vlasnik zemlje. On je elementarni savijač.

Stepan je već počeo da U hotelu filter, ali to nije primetio. Razmišlja o onome što ste upravo pročitali i smatra da je to smiješno. Nije mu stalo do vas ako pričate o tome a da niste u njegovoj koži. Probaj, ostani. Strašno. I on je uplašen. Već deset godina traži od Svevišnjeg svoju brzu smrt, ali ga ne čuje, zabio mu je grom i to je sve. A Stepan najviše od svega želi da umre, ovo je njegov san. I jako se naljuti. Naljuti se svaki put kad shvati da je još živ i da se tek probudio, Bog ga opet jebao. Ili možda uopšte ne postoji. Onda silnim kletvama huli na ceo svet, psuje Boga i sve ljude koje mrzi više od svog jeftinog, usranog života, koji nikoga ničim ne obavezuje. Stepan se opekao na opušku cigarete Posao_1 bacio ga. Odjednom sam se sjetio da stojim na smrznutom tlu u rupičastim čarapama. U ćošku svoje sobe našao sam stare cipele vezane konopcem da potplati ne bi letjeli, stenjajući i psujući, popeo sam se u njih, popucao kosti i duboko udahnuo. Koliko je bio umoran od svega ovoga, ko bi to znao. Ispuzao je iz svoje jazbine, zatvorio vrata, tačnije stavio poklopac otvora na mjesto i otišao da traži svog vjernog repanog prijatelja.Znao je gdje se obično druži u ovo vrijeme i otišao je tamo, namještajući svoje prosjačke stvari u platnenoj torbi preko ramena dok je hodao i oslanjajući se na štap. Noge su mu već počele otkazivati ​​i često nisu slušale.

Hodao je, a ljudi koji su tuda prolazili okretali su nosove i skretali poglede s njega, jer je vjetar nosio miris govana na sve strane. I hodao je s očima uprtim u zemlju, da ne bi propustio prazne flaše i limenke piva, koje je stavio u svoju torbu i ona se postepeno punila, veselo zveckajući dok je hodao. kako si gladan.

„Sivi, jebeni seronjo“, radosno je pozvao Mučenje izviđača svog prijatelja, „jesi li našao nešto za jelo?“

Pas je, čuvši ga, jednako radosno zalajao, a zatim nastavio da grize nečiju masivnu kost i psećoj sreći nije bilo granice. Stepan je ljutito pljunuo i od ljutnje uzeo pseći trofej. Nije se čak ni opirao. A Stepan se sve više ljutio i gubio živce. Već treći dan nije ništa jeo, ali njegov prijatelj uvijek nešto nađe. Od crne zavisti Stepan se nije mogao pomiriti s tim.

U prljavim rukama bila je bijela kost sa oštrim, sažvakanim rubovima. Grey se vrtio oko nogu svog vlasnika u nadi da će dobiti natrag ono što mu pripada. I dobio je. Stepan je koskom udario psa po glavi. Zaurlao je od takvog djetinjeg iznenađenja, pao je na snijeg i grčevito Baba Nyura šapama. Iz usta je tekla grimizna krv, a iz slomljene lubanje bili su vidljivi mozgovi psa.

“Ti jedeš, kučko, jadni mali kurvo, ali i ja to želim.” I nikad nisi pomislio da me napustiš, stvorenje jedno”, povikao je.

Stepan prska pljuvačku i gazi pseću glavu u zemlju.

Udario ga je koskom, nogom u stomak, u rebra. Čulo se škripanje kostiju i nastavilo se sve dok glava životinje nije počela da liči na kašu. Grey dugo nije disao i nije davao znake života.Stepan je to shvatio i stao. On, čovjek, stajao je uspravno i ponosno, a pred njegovim nogama ležala je priroda koju je osvojio. Pokorio ju je, a zatim ubio. i on je u pravu. Na kraju krajeva, on je kruna toga, upravo ove prirode, njen vrhunac. On je gore. Priroda ga je rodila, potrošila milione godina stvarajući ga, a on joj je zahvalan više od ikoga.

Stepan nije mogao doći do daha i pohlepno je dahtao. Noge su mu bile u krvi, pseća dlaka i komadići mesa zalijepljeni za ruke. Stepan je sjeo do svog najboljeg prijatelja i počeo da plače. Bilo mu je žao. Toliko je stvari povezano s njim, i dobrih i loših. Puno. A sad je mrtav, više ga nema, leži nepomično i čini se da će skočiti. Skočiće i početi da liže lice svog vlasnika.

Stepanove oči navrle su suzama. Snijeg je bio okopan oko tijela. On je u grčevima pokušavao da se odgurne od svog mučitelja i kopao po snegu, ali sneg je slab oslonac, rastresit je. Grej je mogao samo da ga šapama razbije u hrpe, dok je ostao na istom mestu gde je ležao, preuzimajući sve udarce čoveka.

Vadi flašu iz torbe, Stepan klekne i razbije je. U rukama mu blista ruža, a onda još toplo tijelo psa okreće na leđa i širi šape na sve četiri strane. Pas lijepo leži, kao na operacionom stolu, a sada će početi iskusni hirurg. I Stepan je počeo. Liječenje je počelo. Počeo je da otvara psu stomak. Staklo se raspadalo i lomilo, opirući se i hvatajući se za meso, ali Stepan je bio majstor u tome i vješto je izvršio obdukciju, pokušavajući otkriti uzrok smrti. Ali obdukcija nije pokazala ništa. Zatim je Stepan, uhvativši se za ivice, raširio svoj razderan stomak u stranu, iz njega je curila para, a kroz nozdrve mu je odmah probio miris sirovog mesa i creva. Stepan je iznutrio unutrašnjost, odsjekao ih staklom, bacio i obradovao se.Režući male komadiće sirovog mesa, prinosio ih je ustima i pohlepno jeo.

I duša je rascvjetala i pjevala. Um je u magli, tijelo traži i traži životinjske proteine. Konačno se Stepan nasitio. Ono što nisam imao vremena stavio sam u torbu za kasnije. Obrisao je ruke o snijeg, a zatim je učinio isto sa svojom kriglom. Pogledao sam okolo. Pokrio sam trpezariju, učinio je nevidljivom za radoznale oči i otišao. Opet sam otišao Analno zadovoljstvo_1 tražim novog prijatelja, steknem poverenje, naviknem se i opet, opet u krug, i tako će se nastaviti dok sam Stepan ne postane đubrivo. Ovo treba da radite sa prijateljima, morate ima ih.