Balerina drolja

- Nikad. Ni jedan peni. - rekao je prijatelj. - Na njima?



Prvi, dugokosi, još uvijek nije bio ništa, u njemu je bila prisutna neka džentlmenizam u vidu plaćanja trolejbuske karte ili kupovine sladoleda. Ali ubrzo je neravnoteža ispravljena, jer je moju baku, koja ga je jako voljela, svakodnevno hranila ručkom, što mu je omogućilo da kupi željeni stereo plejer.



Šteta od mog novog prijatelja, i moralna i materijalna, bila je mnogo uočljivija. Dugokosa nije znala jasno da mi objasni otkud deca, pa Svileni muž-2_1 odmah zatrudnela, a nova drugarica je prošla sa kesom narandži i morala sam da platim svima, od menadžera. odjelu svakoj dadilji, koja je dala čistu pelenu samo za mito.



I konačno, glavni gad je student filmskog instituta. Čim sam uspela da mu poklonim letnje čizme, oženio je svoju drugaricu iz razreda. Ali to čak i nije poenta - odveo me je u filmski studio gdje se dogodilo "pojavljivanje Heroja". Onda sam se zaljubio, čak sam se zaposlio u ovom filmskom studiju i, shodno tome, bio sam u velikoj nevolji. Tri sedmice kasnije uselio se kod mene, a ja sam sa štedne knjižice podigao posljednji novac koji će, kako je moja brižna majka pretpostavljala, otići na moj miraz. Ujutro sam skočio Uspomene_1 sedam sati, što je meni generalno neuobičajeno, i otrčao na pijacu po svježu teletinu kako bih mu poslužio nešto u krevetu prije odlaska na posao. Heroj je tada doživeo kreativnu krizu, ležao je po ceo dan na kauču i, po sopstvenim rečima, razmišljao. Dok je razmišljao, kupio sam mu kravatu, dvije košulje, džemper, demi sezonski kaput, čizme, naravno, i neke sitnice: Balerina drolja za brijanje i poslije, mašinu, Bogart toaletnu vodu, gaće, par majica i još nekoliko stvari.u istom duhu.Od miraza su ubrzo ostali samo rogovi i noge, jer nije bilo dana da nešto egzotično nije bilo na stolu, otprilike četvrtina moje tadašnje plate. Stoga je ogrtač, nešto što mi se činilo da ga učvrsti u svom domenu, što sam donio da mu pokažem, lizao posljednje što sam uopće imao.



„U redu je, haljinu“, rekao je moj Heroj, ne ustajući sa sofe. - Boja moje melanholije.



Nakon čega je, naravno, kupljen šik tamnozeleni frotirski ogrtač, koji je doveo kraj do novca koji je nezakonito oduzet iz knjige, a takođe, što je, naravno, bila puka koincidencija, do mog idiličnog stanja.



Saznavši da je veče proveo s jednom mladom damom, osjetio sam dah vjetra promjene, a ne trepnuvši okom, njegova priča o tome kako je posjetio bolesnog tatu bila je kap koja je prelila čašu. Celu noć sam patila na neudobnoj kuhinjskoj sofi, podjednako pateći od njegove prevare, miraza bačenog u kanalizaciju i nemogućnosti da spavam u tako zgrčenom položaju, a ujutro se i on sam pojavio u kuhinji i kao odgovor na pozdrav Ignorirao sam, on je sam ispekao kajganu - zna mačka čije sam meso pojeo.



- Pa šta je sledeće. - upitao je vrlo mirno.



A onda sam uzeo svoju torbu i metodično stavio u nju sve što sam uspio da mu kupim. Jedino mi ogrtač nije pristajao i, na moju nesreću, pljunuo sam i ostavio ga kod kuće.



Onda su se moja gospoda smenjivala, kao u priči o vođama naše mnogostradne domovine: ćelav - dlakav - ćelav - dlakav. Hipi astrolog sa biciklom među nogama uzeo je sitnice: olovke, upaljače. Nestao mu je svaki trag zajedno sa debelim tomom Nemačke enciklopedije, koju sam nameravao da spakujem po visokoj ceni. Istina, od njega je ostala gitara, ali sa napuklom zvučnom pločom.



Onda sam odlučila da se udam i tokom celog puta u Prag, koje sam dobila kao bonus na poslu, tražila sam dostojan poklon za svog verenika, a takođe sam ga zvala i na međunarodnom nivou, što je takođe koštalo prilično peni. Kada je i on nestao zajedno sa prilično Raznolikost poklonom, naslijedila sam njegov stari sivi džemper i nekoliko pari čarapa.



Činilo se da se šepavi intelektualac ozbiljno zaljubio, ali je napravio sebi pjenušavu kupku koristeći moj skupi šampon, a onda, kada je zatekao starog prijatelja u posjetu, postao je potpuno bezobrazan. I sam se pojavio pripit, a konjak mog prijatelja ga je konačno dokrajčio. Prvo je bacio na pod sve predmete moje jedine vrijedne službe (njemačke, ali ne i plave ukrštene mačeve), uključujući i šećernu činiju sa šećerom i činiju džema, a zatim se, rekavši da neće otići odavde, popeo u kadu i zaključao se tu i izašao samo pola sata kasnije mokre glave u čuvenom ogrtaču.



Posebno treba spomenuti ogrtač. Tokom čitavog ovog preskakanja gospode, moj Heroj je kao crvena Proljeće u maju_1 bio utkan u moje tužno postojanje, ili jednostavno rečeno, s vremena na vrijeme je zvonio na vrata i, dok sam ja jurio da čistim, obukao ogrtač i sjeo u stolica kao da se ništa nije dogodilo. Pošto se sve ovo dugo odugovlačilo, ogrtač je uspeo da poprimi oblik tela svog pravog vlasnika, a bilo ko drugi koji je posegnuo za ovom tamnozelenom svetinjom činio mi se karikaturom, inherentno podlim podsetnikom na Arijadnu i Solvejga, koji nije tražio dobro od dobra, nego je stršio ispod mojih nogu, nekad mršav, nekad debeo, nekad kratak, momentalno je uništio svaku seksualnu želju u meni.



Mršavog i mokrog intelektualca koji je izašao iz kupatila ja sam lično izbacio kroz vrata (moj prijatelj je gledao otvorenih usta i verovatno je pomislio da se možda tako Izdajica_sedmi dio_4 radi).Gnjev koji me je tjerao dao mi je snagu, strgao sam mu ogrtač, pocijepao ga tu i tamo po šavovima, a onda je đubre u koji je ušao odletjelo na stepenište. Prijatelj sa kojim smo trebali da imamo seks je krenuo za njim, a ja sam ostao sam, na podu, na kome su se mešali šećer, čaj, džem i komadići servisa, psujući sve redom dok mi se pogled nije okrenuo ka istini krivac mojih nesreća - tamnozeleni ogrtač. Osveteći se svima za neostvareni život, njome sam temeljito oprao pod u cijelom stanu, a sutradan ujutro i balkon, nakon čega je moja brižna majka rekla: „Jesi li oprala pod. - iznijela mi ga je, vraćenog u prvobitni oblik, kao da ga blagosilja za nove podvige, koji se nisu sporo dešavali.



„Ti si naša Mesalina“, rekla je prijateljičeva majka. - Pa, kako da ti objasnim da što više troše na tebe, imaš veće šanse. Ovo je zakon prirode.



U međuvremenu, s Herojem je izašao novi veliki otpad. Ne samo da je uspio da se razvede od supruge, već je zamijenio i stan. Dok sam tamo radio renoviranje, počeo me je sve češće zvati: da okačim tapete, da pomognem u čišćenju ili da pazim na pločicama. Kao rezultat toga, proveo sam skoro šest meseci sa njim i već sam poprilično trljao ruke, jer sam platu knjižio na knjižicu, a posle Nove godine idem da izdajem stan koji je takođe novac. Božić, spakovala sam svu svoju najbolju odjeću u torbu i odnijela ga kod njega. Treba li reći da su upali u crnu rupu. Pozvao sam ga, kao i obično, a najnježniji ženski glas je zacvrkutao da sam imao čast razgovarati sa njegovom ženom, a, izvinite, šta hoćete?



Tužan sam lutao Sretenkom i naišao na gospodina Garibaldija, stranca.Odmah je ponudio da se oženi, oženi, podigne svoje dvije kćerke, popravi moju školjku, da bi označio početak čega je čepom od šampanjca razbio luster i odnio ga na đubrište. Svaki dan je zvao i svoje ćerke i donosio mi veliku crnu torbu. “Zašto nosiš haljine?” - pitao je, ali nije dao novac. Večernje haljine koje su utonule u crna usta Herojeve žene nije bilo moguće vratiti, a ja sam podizao novac iz knjige da kupim nešto novo.



Tada se kćerka mog prijatelja razboljela i ja sam prenoćio kod nje, a kad sam se popodne vratio, ni njega ni novca koji je ostao na stolu više nije bilo. Ostala je Čekao sam_2 dio_1 crna torba koja nije imala patent zatvarač i sadržavala je neoprane čarape.



Zamišljajući kako potpuno novi ljubičasti kombinezon stoji na Herojevoj ženi, ljutito sam nazvao agenciju za upoznavanje sa pitanjem "koliko košta?", sve dok nisam naleteo na izvesnu slobodnu Katju, koja me je odmah pitala koliko naplaćujem odjednom. Verovatno sam se setio kako sam u četvrtom razredu položio zakletvu za pionirku, jer sam ispljunuo neku glupost u duhu da, kažu, zar ona nema samo neku.



Neki momak se nazvao finansijerom, a na moje pitanje o dostupnosti Mercedesa skromno je odgovorio da ima BMW. Sledećeg dana smo se trebali naći, a ja sam celo veče prao kosu, farbao nokte itd., a takođe sam od komšije pozajmio nešto svarljivo, jarko crveno. Zvao je da se javi iz auta da, ne daj Bože, ne stojim ni sekundu kraj svog ulaza, a spuštajući se, već sam psihički pljuvao sa visokog zvonika na sve životne uspone i padovi, zamišljajući kako iz njegovih auta zovem svoje devojke boje mokrog asfalta.



Finansijer je izašao iz limuzine i pogledao me odozgo do dolje kao kravu. Nastala je pauza.



“Pa, zdravo”, rekao sam. - Šta da radimo?



„Ništa“, odgovorio je. - Došao sam da te pogledam.



„Hajde da popijemo bar kafu“, rekao sam uz nestajajući osmeh.



- Ne. Ne sviđa mi se tvoje lice, žao mi je.



I komad mokrog asfalta zauvijek je nestao iz mog života. A ja sam, da tako kažem, uzeo njušku u naručje i lutao s njom samo tako, ulicom. Naišao sam na pivski šator i javnu baštu, u kojoj žive beskućnici tokom cele godine.



Sjeo sam na ivičnjak, a beskućnici su mi, zadovoljno gledajući u oči, pjevali:





Konus sa poklopcem,

Poklopac sa mašnom,

Naklon na karanfilu

Karanfili na božićnom drvcu

božićno drvce sa šišarkom,

Konus sa poklopcem.



Popio sam zaredom tri flaše piva od po 0,5 i nisam ni gutljaj podelio sa beskućnicima, čak sam i flaše poneo sa sobom da ga neprijatelji ne bi dobili.