Promenio sam se_1

Bila sam u 9. razredu kada je nova medicinska sestra došla da radi u našoj školi. Bila je vrlo mlada djevojka, očigledno ubrzo nakon što je završila medicinsku školu, prilično lijepa, šarmantna i društvena.

Jednom je pozvala naš razred da uradi Mantoux test (dijagnostički test za tuberkulozu). U procesu komunikacije s njom, brzo smo shvatili da nova medicinska sestra po imenu Svetlana Anatolyevna brzo pronalazi zajednički jezik sa studentima, prilično se duhovito šali i uvijek se modno oblači. Nije joj smetalo ni to što su je svi studenti zvali ne po patronimu, već jednostavno po Sveta.

Nakon nekog vremena primijetili smo da je pazi profesor fizičkog vaspitanja, mlad momak, također na prvoj godini nakon fakulteta. Očigledno su imali ozbiljnu romansu, pošto su zajedno došli u školu i napustili školu na isti način. Mnogi moji drugari iz razreda nisu krili da ni oni nisu ravnodušno disali u njenom pravcu. Neki momci su čak otišli toliko daleko da su joj slali anonimna ljubavna pisma. Iskreno, i meni se jako svidjela; moglo bi se reći da sam prema njoj osjećao pomalo romantičnu tinejdžersku ljubav.

A onda se dogodio incident koji je ostavio prilično dubok trag u našoj tinejdžerskoj svijesti tog vremena. Bila je to prilično sočna priča. U Custom spanking je došlo do izbijanja hepatitisa, uključujući i u našem razredu Dima Baranov se razbolio i primljen je u bolnicu. Ne znam kakva su sada pravila, ali u vrijeme socijalizma bilo je vanredno stanje, koje je zahtijevalo da se cijeli razred podvrgne analizi urina, što smo svi uradili sutradan na klinici. Osim toga, svi drugovi iz razreda oboljele osobe trebali su dobiti injekciju gama globulina u zadnjicu.

Da bi dale ovu injekciju, devojčice su bile udaljene sa jednog časa, a sa sledećeg časa medicinska sestra je pozvala sve dečake u ordinaciju. Kada smo stigli u ambulantu, ja sam, kao i svi momci, bio neraspoložen. Ne samo da je sama injekcija prilično neugodna procedura, već tada morate i spustiti pantalone pred mladom, lijepom medicinskom sestrom, skoro naših godina. Čvrsto sam odlučio da sigurno neću biti prvi Daškino prvo batinanje ovoj stvari.

Sveta nas je sve prebrojala i zabeležila ko je prisutan. Zatim je pitala ko se ne boji biti prvi - neka dođe na kauč i skine pantalone i počeo da uvlači sadržaj ampule u špric. Pripremivši sve za prvu injekciju, okrenula se prema nama i sa slatkim osmehom počela da poziva nekoga na injekciju. Ali nije bilo ljudi voljnih da prime injekciju. Onda je Sveta pogledala strogim pogledom i promrmljala metalnim glasom: „Ako ne želiš dobrovoljno, ja ću te sama postaviti“, i pozvala Serjožu Hovanceva. Bio je jedan od najočajnijih momaka u našem razredu. On je pocrveneo, oklijevajući prišao kauču, počeo da otkopčava pantalone, ali ih je odmah zakopčao i čvrsto rekao da će dati injekciju tek kada to uradi neko drugi. Onda je Sveta počela da poziva druge dječake jednog po jednog. Svi su odgovorili isto. Na kraju sam došao na red, ali tada je psihološka situacija već bila takva da, po mom mišljenju, niko nije sumnjao da Sveta danas nikome neće moći dati injekciju. Ponudio sam da dam injekcije u ruku, što je medicinska sestra ogorčeno odbila, jer to nije bilo dozvoljeno.

Generalno, tog dana smo ostvarili takozvani kolektivni “podvig” odbijanjem injekcija jer smo već odrasli i bilo nam je neugodno skinuti pantalone i pokazati guzice jednoj mladoj djevojci. Bez ičega na kraju propuštenog časa, poslala nas je nazad u razred.

Istog dana u naš razred su došli razredni starešina i direktor za vaspitno-obrazovni rad. Dugo su pokušavali da nas educiraju, dokazujući koliko je takva prevencija hepatitisa neophodna, jer je to veoma opasna bolest. Ali ništa nije pomoglo, upali smo u ludnicu i više nismo podlegli nikakvim nagovorima. Na kraju su nas pljunuli i ostavili.

Nakon toga smo svi prošetali jako ponosni, posebno ispred momaka iz paralelnog razreda, u kojem je takođe bio slučaj hepatitisa, ali su svi dobili injekcije. Šalili smo se i smijali ovim momcima, ali naše slavlje nije dugo trajalo.

Bukvalno dva dana kasnije u našu školu je došla ljekarska komisija koja je trebala da obavi ljekarski pregled u pojedinim odjeljenjima, uključujući i 9. Lekarski odbor je bio veoma reprezentativan. Uključuje ORL doktora, oftalmologa, neurologa, terapeuta i hirurga. Naravno, ovako veliko društvo nije moglo da stane u lekarsku ordinaciju, pa je lekarski pregled obavljen u velikoj pionirskoj sobi, gde su bili smešteni svi lekari, osim oftalmologa, koji je starijeg pionirskog vođu pregledao u ćošku. .

Razrednik nas je hitno udaljio sa časa i odveo na ljekarski pregled. U pionirskoj sobi, gde su lekari bili spremni da počnu sa radom, odmah smo bili neprijatno iznenađeni kada nam je rečeno da se skinemo do gaća.Mnogi momci, uključujući i mene, nosili su satenske gaćice, što se u to vrijeme smatralo prilično Moja sopstvena igra i, da smo znali unaprijed, naravno da bismo obukli prekrasne kupaće gaćice. Ali nije bilo šta da se radi, morao sam da se skinem. Otišla sam kod ORL doktora, stomatologa i neurologa i bila kod terapeuta, ali je ona rekla da joj priđem tek nakon svih drugih doktora i uputila me hirurgu.

Hirurg je malo zakasnio i kada sam joj prišao, već je bio red od nekoliko mojih kolega iz razreda. Odmah sam otkrio paravan pored hirurga koji je blokirao ovo mesto, ali samo sa jedne strane. Upravo preko puta hirurga, gde nije bilo paravana, nalazila se naša medicinska sestra Sveta, čije su funkcije bile merenje visine, težine i krvnog pritiska. Čim sam prišao i došao na red, hirurg je započeo pregled. I, o užas. Rekla je Serjoži Khovancevu, koji je bio prvi, da skine gaćice, stavi ih na stolicu koja je stajala podalje i priđe joj. Serjoža se užasno posramila i drhtavim glasom upitala: „Zašto se potpuno skidati. Možda možeš ovako da pogledaš okolo, a kad bude potrebno, mogu spustiti gaćice?” Kao odgovor, doktor je promrmljao strogim i nemilosrdnim glasom: „Ako sam rekao da skinem gaćice, onda je to ono što moram da uradim. Prestani da budeš pametan, brzo se skini, nemam vremena za ceremoniju s tobom.” Njen ton je bio toliko zapovednički da je Serjožka ogorčeno pogledala doktora i od frustracije, čak i kroz prilično tamnu kožu, na njegovom licu su se pojavile crvene fleke. Ali nije bilo šta, bio je primoran da krotko posluša, polako i neodlučno je skinuo gaćice, stavio ih na stolicu i, pocrvenelog lica od srama, gol prišao doktoru.U početku je instinktivno pokušavao dlanom da pokrije penis i skrotum, na šta je i hirurg negativno reagovao, rekavši: „Ne morate ništa da pokrivate, spustite ruke. Stidljivi ljudi su isti za mene. Kao da nikad nismo vidjeli tvoje pičke.” Serjoža je spustio ruke i njegovo dostojanstvo je ostalo javno izloženo.

Odmah sam primijetio da Sveta bijesno gleda u njega. Vjerovatno je postojao razlog. Serjoža je bio zgodan momak, atletske građe, tamne kose, crnih obrva. Stidne dlake su mu bile guste i tamno crne. Odatle se šire u tankoj traci do pupka. Penis mu je bio prilično impresivne veličine, koža na njemu je bila mnogo tamnija nego na ostatku tijela. Hirurški pregled se sastojao od činjenice da je Serjoža, po nalogu doktora, radio razne vrste gimnastike: podigao je ruke, raširio ih u stranu, naginjao se napred, nazad, u stranu, podizao noge i čak čučao na svaku nogu zauzvrat. Tako je, kako nam je kasnije rekao hirurg, provereno prisustvo skrotalne kile. Na kraju mu je rečeno da okrene leđa hirurgu (a samim tim i Sveti), da se nagne napred i raširi zadnjicu. U isto vrijeme, svi, uključujući i Svetu, koja je pažljivo promatrala, vidjeli su Serezhkin anus i skrotum koji visi između njenih nogu, čija je koža bila gotovo crna, s plavičastom nijansom.

Sljedeći nakon Sereže bio je Yura Andreev. Veoma dugo je petljao da skine gaće, a onda je polako prišao doktoru, nabacivši postiđen osmeh na licu. Prije nego što ga je pregledao, hirurg se okrenuo prema nama i prijeteći zapovjedio: „Zašto stojite i čekate. Onda neću čekati svakog pola sata dok ne skine gaćice. Hajdemo svi da se skinemo i pažljivo odložimo gaćice na stolice da se kasnije ne bismo pomešali.”Moji drugovi i ja, zaprepašteni ovakvim razvojem događaja, pognutih glava, dogurali smo do jedine stajaće stolice i nevoljko počeli da skidamo gaćice. U međuvremenu, uz veliku aktivnost i trijumfalni pogled, uključila se i Svetlana, koja je iz kutka donela još par stolica i rekla da na njih složimo gaćice.

Pet minuta kasnije, pola razreda stajalo je golo u redu da vidi hirurga, tačno preko puta naše voljene Svete. Čovjek se na sve navikne. I ovdje je užasna sramota i sramota za mene i druge počeo postepeno nestajati. Već sam počeo da obraćam pažnju na okolinu, odnosno da gledam svoje drugove iz razreda, koje nikada ranije nisam video gole. Da budem iskren, prije ovoga sam imao malo kompleksa oko veličine mog penisa. U posljednjih godinu-dvije je naglo porastao i za vrijeme erekcije skoro je stigao do mog pupka. Činilo mi se veoma sramotnim da neko vidi ovo na lekarskom pregledu ili u kupatilu. Međutim, Grupno zadovoljstvo sam da neki od mojih kolega imaju članove koji nisu manji od mene. To mi je dalo samopouzdanje i riješilo se dugogodišnjeg kompleksa.

U međuvremenu, Svetlana se ponašala samouvereno i poslovno počela da poziva one koji još nisu izmerili svoju Potpuna harmonija, težinu i pritisak da to učine upravo sada, goli, na šta su gotovo svi, otuđeni i moralno poraženi, poslušno pristali.

Na kraju, kada smo se svi oblačili, Svetlana je iznenada rekla: „Momci, ne morate da me se stidite, već sam vas sve videla gole. Posle nastave čekam te na injekcije. Ipak, moramo se zaštititi od hepatitisa.” Ovu ideju su aktivno prihvatili terapeut i hirurg, a mi smo dali obećanje.

Istog dana, nakon konsultacija, ispunili smo obećanje.Nakon zadnjeg časa svi smo bili u ordinaciji i bez odlaganja su nam dozvolili da damo injekcije. Inicijativu je dao Serjoža Khovancev, koji se prvi dobrovoljno javio za injekciju, a pritom se činilo da se nimalo ne osramoti, brzo i odlučno spusti pantalone čak i malo niže nego što je bilo potrebno za injekciju, tako da sviuključujući i Svetu, bile su mu stidne dlake i vidljiv je dio penisa. Zatim je pitao koji je najbolji položaj za injekciju, a Sveta mu je rekla da ode do kauča, sagne se i nasloni ruke na njega. Upravo je to i uradio, a kada su svi videli kako Serjožkina slatka jaja visi među njegovim nogama, začuo se glasan smeh, odletele su grube šale i podsmeh. Međutim, Serjoži to nije smetalo i nakon injekcije su mu pantalone, kao slučajno, pale ispod koljena i dugo je stajao bez da ih obuče, držeći vatu na zadnjici na mjestu uboda. Sljedeći je bio Jurik Andrejev. Nakon što je malo oklevao, on je, uz riječi: „zašto da se sada stidim“, spustio pantalone do koljena, takođe ne pokušavajući da sakrije „dostojanstvo“ i uzeo injekciju. Smijeh i šale su već bili manje ekspanzivni i ljubazniji. Skoro svi ostali su uradili isto. Kad sam došao na red, niko se više nije smijao.

Sledeće školske godine, u 10. razredu, Svetlana nas je ponovo vakcinisala, ovaj put protiv difterije i takođe protiv guze. Ovog puta nismo se opirali, bili smo pokorni, ali nismo skidali pantalone do koljena, već smo za injekciju izložili samo polovinu zadnjice. Činilo se da ju je to pomalo naljutilo i stalno je tražila da spustimo hlače kako bismo navodno bolje pripremili mjesto uboda. Ali bili smo nepokolebljivi. Na kraju, kada smo već odlazili, Sveta se požalila na našu preteranu stidljivost i u nekoliko reči dala vrlo misteriozan nagoveštaj.

Ovaj nagoveštaj se ostvario bukvalno nedelju dana kasnije, kada su nas pozvali u vojnu registraciju na registraciju i na lekarski pregled. Tamo su nas odveli školski vojni instruktor i opet naša medicinska sestra Sveta. Na putu nas je vojni instruktor upućivao kako da se ponašamo, da prilikom lekarskog pregleda ne odlutamo, već da se držimo jedno drugog kako bi nas on i Sveta kontrolisali.

Na ovom ljekarskom pregledu je bio ogroman broj školaraca, vjerovatno svi deseti razredi našeg okruga. Stoga su ljekari radili brzim, gotovo vatrenim tempom. Skinuli smo se do gaća i tako otišli kod svih doktora, osim jedne ordinacije, gdje su hirurzi i dermatolozi sjedili u ogromnoj prostoriji i iz nekog razloga provjeravali visinu, težinu i mjerili snagu mišića. Već sam znao šta je hirurški pregled i stoga me nije nimalo iznenadilo što su oba hirurga pregledala momke gole. I dermatolozi su uradili isto. Nije bilo ekrana, sve je bilo na vidiku svih, uključujući i brojne medicinske sestre koje su stajale kod vaga, stadiometara i dinamometara i sa bahatim osmjesima gledale gole momke.

Nas troje smo ušli u ovu kancelariju, sa Serjožom i Jurom. Odmah se, na naš užas, pojavila naša Sveta i aktivno se brinula o nama, odnosno odvela nas na antropometrijsku opremu i nakon svih mjerenja pokušala da nas namami kod hirurga i dermatologa. Ali odlučila sam da sačekam malo sa ovim i rekla da je sada moj red da odem kod oftalmologa i iskočila sam iz ordinacije. Moji prijatelji su me pratili. Odlučili smo da sačekamo dok Sveta ne ode da kontroliše naše časove u drugim prostorijama. Nekoliko minuta kasnije, Serjoža je pogledao u ordinaciju hirurga i uverio se da Sveta nije tamo. Odmah smo otišli tamo i uputili se kod dermatologa koji je u tom trenutku bio slobodan.U skladu sa pravilima, prije nego što se obratite dermatologu ili hirurgu, morali ste skinuti gaćice i ostaviti ih na stolicama koje se nalaze uz suprotni zid ordinacije. To smo i uradili. U početku je bilo jako neugodno, ali postepeno smo se navikli. Glavno je da smo se nadali da ćemo imati vremena da se podvrgnemo pregledu bez Svetinog prisustva.

Dermatologinja je radila vrlo brzo, a pregledala nas je sve troje u isto vrijeme. Pregledala je kožu sprijeda i pozadi, stopala, dlanove i prste, zatim nam je rekla da otkrijemo glave naših članova i na kraju smo se, na njenu naredbu, sagnuli i raširili zadnjicu kako bi ona mogla pregledati naš anus. Sve ovo, plus napomena: “Zdrav, fit” nije trajalo više od 2 minute.

Ali tada su nas čekale nevolje. Hirurzi su radili mnogo sporije. Neki momci su imali neke zdravstvene tegobe, shvatili su ih, dugo pisali itd. Kao rezultat toga, nagomilao se red za oba hirurga, koji se kretao veoma sporo. Morali smo stajati 20-30 minuta bez gaćica pred brojnim medicinskim radnicima, uključujući mlade djevojke. I naravno, da nadoknadimo svu ovu sramotu, baš u tom trenutku u ordinaciju je ušla naša medicinska sestra Sveta. Prišla nam je, zatražila naše medicinske knjižice, odmaknula se i počela ih proučavati, povremeno nas pomno gledajući. Dok sam stajao u "golom" redu, počele su mi, sasvim nesretno, da mi sijevaju svakakve misli o tome šta bi sve te medicinske sestre, a posebno Sveta, mislile o meni. Kao rezultat ovih razmišljanja, primijetio sam da je moj penis počeo da postaje izdajničko uzbuđen, povećava se, pa čak i raste. Bilo je strašno, trudila Čekao sam se da otjeram ove misli, ali mi je samo malo pomoglo.Penis je i dalje bio blago podignut i natečen. U tom trenutku sam vidio da se isto dešava i mojim prijateljima. Serjoga je svom snagom grizao usne, očigledno da bi pokušao da odagna uzbuđenje uz pomoć bola, a Jura je čvrsto stiskao pesnice. Pogledali smo se i razmijenili poglede razočaranja.

U ovom najnepovoljnijem trenutku, Sveta nam je iznenada prišla, vratila zdravstvene kartone i, kao da se ništa nije dogodilo, tiho rekla: „Vidim da s vama nije sve u redu. Smirite se i nemojte se kompleksirati. Čak i ako su vaši članovi sada potpuno uspravljeni, u tome nema ništa loše. Ovo nije bolest i zato će se svidjeti samo svim ljekarima i medicinskim sestrama.” Ove riječi su izgovorene tako ljubaznim i povjerljivim glasom da su nas odmah izliječile. Nepotrebne misli su odmah nestale, i ja sam se, kao i moji prijatelji, osjećao prilično ugodno, nije bilo više ni srama ni stida. Mirno smo čekali da dođemo na red da vidimo doktore u društvu Svete, pa obukli gaće i otišli kod terapeuta.

Nekoliko terapeuta je vršilo preglede u ogromnoj prostoriji. Nakon pregleda kod terapeuta, sa pozitivnim zaključkom, svi pregledani su vakcinisani, po mom mišljenju protiv trbušnog tifusa, naravno u zadnjicu.

Prostorija za vakcinaciju se nalazila u drugoj polovini ove ogromne prostorije. Tih godina nije bilo špriceva za jednokratnu upotrebu, pa je tu bila postavljena čitava radionica u kojoj je radilo najmanje šest medicinskih sestara. Na stolovima su bili ogromni kipući sterilizatori sa špricevima, špricevi su se prali i ispirali u lavaboima, a medicinske sestre su sve to pratile. Dvojica su bila na prvoj liniji fronta i direktno su davali injekcije.Mladići su tokom vakcinacije morali stajati na klupi i laktovima se lagano oslanjati na nekakvo drveno postolje. To je očigledno urađeno radi udobnosti medicinskih sestara, naime, tako da su nam zadnjice bile na takvom nivou da sestre nisu morale stalno da se savijaju, a guza im je bila pred očima.

Jura je bio prvi od nas koji je samouvjereno otišao na vakcinaciju. Iz svega je bilo jasno da mu ništa ne smeta. Ono što je dalje uradio moglo bi se prokomentarisati na način da je odlučio da svoju sramotu i stid, koje je nedavno doživeo, pretoči u nekakvu igru ​​sa sestrama, pre svega sa Svetom. Dok je sestra upisivala u medicinsku knjižicu i u dnevnik vakcinacija, brzo je pogledao Svetu koja je sedela pored terapeuta, nasmešio se i blago joj namignuo. Tada je Yura prilično slobodno upitao medicinsku sestru: "Da li da odmah skinem gaćice?" Postala je neugodna, pocrvenjela i nejasno odgovorila nešto kao, šta god hoćeš. Jura se samouvjereno popeo na klupu, spustio gaće mnogo niže nego što je bilo potrebno za davanje injekcije i zauzeo potreban stav. Do tada je sestra tek počela da otvara ampulu. Prošlo je najmanje dvije minute prije nego mu je prišla sa špricem. Stajao je u potrebnom položaju malo raširenih nogu između kojih Spaking room prilično nisko visio Jurijev dlakavi skrotum sa ogromnim jajima, a iza njih se vidio njegov penis. Medicinska sestra, vidjevši takvu sliku, prekrila se crvenim mrljama i drhtavim rukama masno namazala zadnjicu jodom, nakon čega je dala injekciju. Kada je zabola iglu, nije uspela odmah, već tek iz trećeg pokušaja. Jura je čak i malo vrisnuo od bola.Nakon injekcije, polako navlačeći gaće, Yura se okrenuo licem prema medicinskoj sestri, tako da joj je njegova impresivna veličina bila na vidiku. Istovremeno, sa hinjenom ljubaznošću, zahvalio je medicinskoj sestri. Sljedeći u redu za dvije medicinske sestre uporedo bili smo ja i Serjoža. Pogledali smo se i sa Svetom, primili od nje nečujnu reč i spustili gaćice skoro do kolena. Istina, nismo mnogo raširili noge.

Nakon vakcinacije, dugo smo stajali u hodniku, preko puta otvorenih vrata u sali za vakcinaciju, čekajući u redu za poslednju ordinaciju da vidimo predsednika lekarske komisije. Istovremeno smo sa radoznalošću gledali kako su drugi momci vakcinisani. Mnogi od njih su, ili iz šale na našu inicijativu, ili su zaista mislili da je to potrebno, ali su kao i mi spustili gaćice do koljena.

Nakon ljekarskog pregleda, vratili smo se kući sa Svetom i burno razgovarali o onome što smo vidjeli i doživjeli. Veliko mjesto u ovim našim raspravama zauzela su iskustva i osjećaji Promenio sam se_1 za njih u vezi naše golotinje na ljekarskom pregledu.