Zarobljeni strašću

Ipak, Zhora je glava. On je neverovatan i veoma preduzimljiv. Nakon što su me odvukli do robne kuće, gdje smo kupili odličnu, ali skupu prijenosnu pisaću mašinu Erika, otišli smo do pošte. nakon što sam kupio trideset koverata, zatim paket papira i kopiju. A kod kuće, ubacivši tri lista papira u pisaću mašinu, Georgije je naredio naredbenim tonom:

- Napišite “Svijet nije jednostavan”, odnosno štampajte, pa nove listove i “Milion grimiznih ruža” i sve ostale hitove. Niste razumeli. Poslaćemo ih u „Rabotnicu“, u „Omladinu“ i gde god je to moguće. A oni će platiti 50-60 rubalja za dobru poeziju, razumem.

To smo i uradili. Tri mjeseca kasnije, sa šest mjesta nam je mršavo. ali honorari su tekli snažnim curkom, i nekako je svratio i sam Pavel Slobodkin. Nakon strmoglavog cenjkanja sa Žorom, počeli smo da dobijamo 300-400 rubalja za svaki pogodak, tako da je ubrzo ceo univerzitet znao koliko smo preduzimljivi i veoma „upakovani“. Mnoge devojke su počele da gledaju na nas, ali Žora i ja smo bili verni prijateljima, koji su bili jednostavno veličanstveni u krevetu. Ali oni su kategorički odbili da promene partnera, tako da Džordžov san da jebe Svetu nije uspeo u ovoj stvarnosti.

Očigledno je to potaknulo Zhoru da se upusti u još jednu avanturu - fotografisanje. U jednom Price sa kurvama fotografskom studiju na periferiji bilo je moguće dobiti fotografiju u nošnji bilo koje epohe, Zhora nas je pozvao da glumimo u kostimima ratobornih Bura. Da, veoma zanimljiva forma. Visoke čizme sa debelim đonom, kožna futrola, ogroman šešir - općenito, potpuno autentično. Ubrzo su ispred stare ćelije stala dva mlada Bura iz vremena Narandžaste republike, samo bez brade. Stavljali smo oružje u futrole i džepove, objašnjavajući vlasniku foto studija Nathanu Iosifoviču da ovo nije „Vis-Radom“, već kopija, koja ispaljuje plastične kugle. Nasmejao se i rekao:

- Jako smiješno.mladi ljudi. Stari Nathan ti vjeruje. Onda iza ovih vrata je portal za Cape Town. Pogledaj, ha ha ha.

Nasmijali smo se i odlučili da pratimo njegovu šalu. Otvarajući vrata, skoro smo oslijepili od jarkog sunca, a dok smo kročili, začuli smo tihi zvižduk vjetra i daleku pucnjavu. "Došli smo na poligon, pomislio sam, a onda sam ostao zapanjen. Iza nas više nije bilo vrata - iza čvrste stenovite prerije, a na horizontu visoke planine. Okrenuo sam se, ali nisam video ništa osim iste trave i kržljavo žbunje. Na nebu bez oblaka u krugovima su letjele velike ptice koje su iznenađujuće podsjećale na supove, a sunce je tako vrelo da sam se istog trena oznojio u svojoj arhaičnoj jakni. Zhora je stajao u blizini i glasno psovao: „Šefe, mi smo ili u punom dupetu ili u pravoj narandžastoj republici.

Definitivno smo završili i definitivno - u Africi. I oni su ponovo počeli da pucaju i mi smo otišli na vrh brda ispred nas. Shvatio sam je do vrha ostalo samo desetak metara, iznenada mi je u uši pogodio metak iz puške. I pucali su vrlo blizu - odnekud sa stražnje strane brda. I skoro odmah je udario još nekoliko puta, sa pucnjama iz pušaka isprekidanim sa revolverskim. Ili pištolj

Tridesetak metara od mene stajao je ogroman kombi od platna nagnut na bok, ukrašen crvenim krstom grubo naslikanim na ceradi. Kombi je bio upregnut za šest bikova. ili volova - ne znam baš mnogo o takvim životinjama. Ali to nije ono što najviše iznenađuje. Iza njega, u hladovini ogromnog drveta, su duga kolica sa nešto stvari. Dvojica vojnika u kaki uniformama i šlemovima su grubo izbacivali ljude prekrivene krvavim zavojima iz kombija; izbacili su ih - i odmah ih na licu mesta proboli konjičkim štukama.Još nekoliko vojnika zadržavalo je ženu koja se bijesno borila, obučenu u bijeli ogrtač medicinske sestre. Peti - oficir, prepoznao sam ga po perju na njegovom šljemu - doskočio je na pastuha karaka i glasno se nasmijao.

Oficir je ubrzo sjahao, lično dokrajčio posljednjeg ranjenika arhaičnim mauzerom i, prilazeći ženi, familijarno je potapšao po obrazu. A onda, očito čuvši nešto krajnje uvredljivo kao odgovor, udario ju je bekhendom po licu i naredio nešto vojnicima. Oni su podrugljivo njištali i, savijajući ženu, počeli je vezivati ​​za bok kolica. Žora i ja smo, brzo i bez govora, izvadili oružje - tupo je zagrmio "Vis", a tiho je zagrmio moj "Valter". Bukvalno minut kasnije, 11 engleskih konjanika otišlo je do arhanđela Mihaila - pa, moj prijatelj i ja smo dobro znali da pucamo.

A onda je kamenčić uletio u Zhorinu potiljak - druga limunska trava se očigledno udaljila na gore, a sada je bacila kamen na Voroniny. Idiote. Napravio sam roundhouse udarac - dvanaesti. Žoru je uvukao u kombi i predao drugoj uplašenoj medicinskoj sestri, koja se, međutim, odmah smirila i počela da mu liječi ranu. I vratio sam se.

- Možete li mi pomoći, gospodine. – začuo se ženski glas iza Kraljičina osveta su najčistijim ruskim. Međutim, fraza je odmah prevedena na njemački, a zatim na francuski. Takav muzikalan, grudi glas je više devojački nego ženstven. Istina, sa očiglednim histeričnim notama.

Okrenula sam se i zagledala se u guzicu vrlo privlačne žene, izloženu spuštenim svilenim dugim čipkanim pantalonama.

Djevojka, osjetivši pogled, zacvilila je srceparajuće:

– Ne gledaj ovde!!!

- Izvini, devojko, ali kako da ti pomognem ako mi zabranjuješ da te gledam. Na dodir. – upitala sam razumno i, za svaki slučaj, skroz odvratila.

Ovo je 19. vijek, naši prijatelji sa univerziteta ne bi ni pocrvenjeli. A ovaj odmah zacvili - ne gledaj i pomozi. Pa, uobičajeno žensko "Ostani tu - dođi ovamo!" A ona takođe:

- Gospodine, vi ste samo nitkov. pogledaj drsko u mene i u moje. - zadrhtala je. oslobodi me, inače si potpuni nitkov.

- Pa, znate, madam. - Nisam više mogao da izdržim. Trebalo je da budeš grupno silovana, a onda si upucan. Spasio sam te, a ti mene vrijeđaš. Ili vam je žao što niste odmah dobili zadovoljstvo od dvanaest gladnih engleskih konjanika. - Ćutala je, blago pocrvenevši.

- Pa pošto si me već uvredio, a ne mogu da te izazovem na duel, onda će sada biti nešto kao duel.

Nagnuo sam se do ovog slatkog dupeta i nekoliko puta polizao smeđu mrlju između ovih zadnjica savršenog oblika - djevojka je samo dahnula. Potom sam, pomilujući njenu macu prstima i jezikom, veoma drsko zakačio za njeno dupe, ulazeći u čvrstu vaginu ove lepotice. Začudo, uprkos tako neobičnoj situaciji, oboje smo ubrzo dobili veliko zadovoljstvo - djevojka je tiho zavijala, trzajući se cijelim tijelom, a ja sam jednostavno došao divno, ulivajući se pravo u nju.

Onda smo, u ovoj prilično pikantnoj situaciji, razgovarali s njom, ja sam se predstavio kao Aleksandar Aleksejevič Orlov, a ona - Anastasija Pavlovna Čičagova. Kako se kasnije ispostavilo, svojeglava kći grofa Čičagova odlučila je završiti kurseve za medicinske sestre i protiv želja svojih roditelja otići u Južnu Afriku.Na kraju krajeva, ona je feministkinja i progresivna djevojka svog vremena. Onda mi je obećala da neće pucati na mene, a moj "stari prijatelj" se odjednom napućio i ja sam ponovo pojebao ovu lepoticu, ali nakon što sam joj svršio u dupe, iako je bilo kasno da se zaštitim. Nakon što sam prerezao užad oficirskim strašnim nožem, počeo sam da gledam okolo, a djevojka se dovela u red. Pa, u isto vrijeme sam počeo da je krišom gledam.

Duga smeđa kosa je upletena u gustu pletenicu i složena u lukavu krofnu na glavi, lice je prelepo, moglo bi se reći i elegantno, veoma rasno, ali deluje malo hirovito ili prevrtljivo. fizionomista da razume takve nijanse. I figura je okej: snažna, ali vitka i dobro oblikovana - uspela sam da je vidim i kada se devojka "hvalila" samo u pantalonama i pocepanom prsiju.

Neznanka je obukla ogrtač, vezala ga trofejnim kaišem, zagladila svoju raščupanu kosu i. neočekivano zacvilila, i počela bijesno da udara nogama po vojničkim leševima. A onda se, graciozno prilagođavajući svoju poziciju u prostoru, onesvijestila, uspjevši mi skočiti pravo u naručje. Wow umjetnost.

I na pitanje. koji je danas dan, iznenadila se. ali odgovorio:

- Šesnaestog februara hiljadu devetsto. Da, pi. stigli smo!

Lisa, njena prijateljica, koja sada leči Žoru u kombiju, pobegla je u Transval protiv volje svojih roditelja, prilično bogatih plemića i industrijalaca. Međutim, nikako je nisu mogli spriječiti: na početku zbrke, djevojka je studirala medicinu u Francuskoj, što je besramno iskoristila. Oh, ova progresivna omladina.

Inače, Englezi su ispratili veliki kombi sa zlatom i dijamantima - pronašli su veliko ležište u Pretoriji. A sad imamo gomilu Bur pušaka, štikle Mauser K96 i dosta municije. Živimo.Ubrzo je Zhora došao k sebi - ogroman šik na potiljku ga uopće nije spriječio da razmišlja. I on je to smislio!

Odvezli smo se naprijed i postavili zasjedu iza zavoja - drugi vojnici vojske Njenog Veličanstva sigurno bi bili poslati za ovim kombijem. I čeka ih iznenađenje - desetak debelih cekera, umotanih u krpe za noge, u koje su ubačeni vijci i matice. A za osigurače su kratki komadi Bickford kabla, po pola metra svaki. I zaseda je bila uspešna. Bacili smo par oborenih stabala na cestu i smjestili se iza stena. Do večeri nas je sustigao cijeli vod konjice, a Žora i ja smo koristili upaljače na užetu. Cijeli vod se zaustavio ispred blokade i onda su naše mine eksplodirale - nakon nekoliko sekundi vod je prestao da postoji. Ubrzo smo krenuli dalje. Ali Zhora je oprezno zgrabio službena dokumenta zajedno sa njegovom torbom.

Savjetovao me je da nikome ne pričam o bogatstvu u drugom kombiju, rekavši da ako ima nečega, sami smo ga našli i sve iskopali. O, kako je lukava naša opera. I mi smo stali kod rijeke i odlučili plivati. Drsko sam skinuo i oprao Anastasiju sapunom iz prve oficirske toaletne torbe, zatim je osušio i stavio u krevet. Ubrzo je hrana sazrela, a Zhora je nahranio Lizu na kašiku, ulio joj pola čaše ruma i stavio je u krevet, umotavši je u nekoliko ćebadi - do noći je postalo veoma hladno. A onda, uvjerivši se da je zaspala, pojeli smo se i vratili se na posao.

Ispostavilo se da su trofeji prilično bogati. Ne znam koliko ovdje košta samorodno zlato, ali Žora i ja smo ga imali petnaestak kilograma. Možda malo manje. Gdje su ga kopljanici odnijeli, ostalo je nepoznato, ali se pokazalo da je samo zlato podijeljeno na jednake dijelove i bilo je u ruksacima. Možda je neki kopač opljačkan. Ali da budem iskren, uopšte me nije briga.Grumenima je pridodata i puna torba zlatnih vladara sa ponosnim profilom satrapse Viki, odnosno kraljice Viktorije, iskovane na njima. I još petnaest hiljada funti u novčanicama. A ovo je kao šilingi?. Sve u svemu, čini se puno. Hajdemo do ljudi i provjerimo.

Pa, pošto su i Liza i Anastasija insistirale da su moderne devojke, pa čak i feministkinje, Žora i ja smo odlučili da to proverimo sopstvenim očima. Anastasija je brzo raširila svoje hladne noge čim sam joj spretno skinuo čipkaste helanke, a Zhora je morao da petlja sa pijanom Lizom. Ali oboje su uživali.

Ali ujutro, nakon doručka, pridružili su nam se kozački dobrovoljci, koji su pobjegli iz zatočeništva. Tako su usput skinuli mrtve Engleze i sada se dotjerali. Oružje sam im predao lično - po zakonima kozaka, onaj ko preda oružje postaje njihov najstariji!

U prvi pogled krenuli smo prema Bloemfonteinu. Nismo znali kako će sve biti tamo, ali Georgije se ponašao vrlo samouvjereno, insistirajući da će sve biti sjajno. A onda je lukavi operater smislio nešto drugo. Na stajalištu smo se on i ja, u prisustvu kozaka, obratili našim ljupkim damama:

- Draga Elizaveta Ivanovna. Draga Anastasija Pavlovna. Kao potpuno pristojni ljudi, nakon svega što se desilo između nas, jednostavno smo u obavezi da vas oženimo, drage lepe devojke. Prihvatite naše ruke i srca!

A jedan od kozaka je dodao:

- Sada se niko neće usuditi da vas uvredi, lepotice. Vi više niste samo medicinske sestre. i nevjeste ovih korneta (Pa, on nam je dao titulu!). A ko se iznenada usudi, moraće da se obračuna sa svima nama. Sada poljubi svoje nevjeste!

Tako smo postali mladoženja. Ali šta će biti sutra!