Moje poznanstvo sa Rupom

Prošle su tri godine otkako smo stigli na Novi Zeland.

Ne trebamo niko u našim životima. Mogli bismo i da odemo u sibirsku tundru i da budemo srećni. Moja supruga Mila, kao i ja, više od svega cijeni mir u porodici. Živimo za danas. Jedno drugom darujemo male praznike i zajedno uživamo u našim ludim akcijama.

Novi Zeland je zemlja samo za pustinjake poput nas. U cijeloj zemlji postoji samo jedna prava metropola, Oakland, iz koje smo odmah pobjegli čim nam se ukazala prva prilika. Našao sam posao preko interneta, a supruga je počela da oprema novi dom. Skrasili smo se u malom gradu i odmah postali lokalne “zvijezde” samo zato što sebi ne uskraćujemo nikakva zadovoljstva. Pa, možda droge koje u principu nismo probali i koje ne želimo dirati. Bicikli i kajaci donose više zadovoljstva od kokaina i marihuane.

Pa šta je skromne Kivije navelo da obrate pažnju?

Nismo se uklapali u njihove norme ponašanja. Ova situacija za nas nije bila Nečuvena glupost. Neki parovi mogu provesti cijeli život u misionarskom položaju. Odbijamo da razumijemo puritanizam nakon 18 godina, naš stil je da moramo probati sve i moramo živjeti jedni za druge. Ovim putem su se venčali. Proputovali smo Evropu na medeni mjesec i svojim sokovima obilježili više od jednog hotela, plaže, restorana, voza, biblioteke, pa čak i centralni trg malog češkog grada, gdje mi je, Skanda 1 dio zadivljenom lokalnom omladinom, Mila zadala udarac. posao i, videći da ću da završim, brzo se okrenula, podigla suknju i poslušno postavila dve rupe spremne da primi kurac za injekciju. Mila je nošenje gaćica ispod suknje ljeti smatrala istom manifestacijom puritanizma kao i sunčanje u kupaćem kostimu.Nije iznenađujuće da smo morali drugi put platiti noćenje u susjednom gradu, gdje smo morali žurno da se povučemo.

Po tome su nas lokalni Kivi prepoznali. Neke od njih sreli smo na konvencionalno nudističkoj plaži (oni su bili u odeći, a mi ne), gde su oni najhrabriji pokušali da održe kontakt očima Igračke_1 sam počeo da gledam u komšijinu ženu i moj penis je ustao kao na komandu. Drugi su počeli da nas prepoznaju u restoranu nakon što je Mila “slučajno” raširila noge, a onda smo se zajedno smijali anglosaksonskih lica ispruženih od iznenađenja (muškarci) i ogorčenja (žene). Skoro sam izgubio dozvolu nakon što sam dugo zurio u ženu lokalnog šefa policije. Pa bila je dobra, lokalna lepotica. Plavuša u stilu 70-ih sa punim poprsjem i razigranim očima. Ona nas je prkosno pogledala. Nije jasno ni šta joj je bilo interesantnije - da vidi požudu u mojim očima ili ljubomoru u Milinim očima. Ali ono što nije očekivala da će vidjeti je požuda u očima muškaraca i žena. Ovo nije za vas da se igrate sa policijskom palicom. Za domaću javnost takav nagovještaj bio je nešto novo. Ili ne novo, ali barem zabranjeno voće za grad od oko 5.000 stanovnika.

Na internetu smo slučajno sreli djevojku sa Filipina koja je tražila posao medicinske sestre u nekoj zemlji engleskog govornog područja. Došli smo na ludu Moje poznanstvo sa Rupom. Nagovestili su mi da ću morati da radim i kao „medicinska sestra“, i „stalka“, i „ležaljka“. Nisam odmah shvatio, počeo sam da šaljem kopije svojih diploma i recenzije nekih učiteljica i baka. Onda smo jednostavno poslali fotografiju na kojoj Mila sedi na meni, jasno ne u krilu, a na drugoj fotografiji je moj penis. Napisali su da ću morati da sedim sa njim ili da mi se sviđa Plaža Amazonke BDSM uvod sa nastavkom sa fotografije. Nisam odgovarao dve nedelje.Onda nam je druga Filipinka pisala i rekla da je videla našu adresu kada je njena prijateljica ogorčeno pokazala prijateljicama naš „ružičasti portret“. Dobro je da smo pokrili svoja lica na fotografiji. Filipinka je poslala svoju fotografiju. Lepa, svuda, izgleda kao tinejdžerka, ali sa nekom tugom u očima. Filipinka se zove Rose. Njena porodica je ogromna - ima puno braće i sestara. Iako smo shvatili svrhu našeg poziva, jako smo željeli da joj pomognemo, pa smo dogovorili tri hiljade za mjesec dana, besplatan let i pomoć oko papirologije za boravak na Novom Zelandu.

Nismo ni mislili da će ona doći kod nas sa aerodroma. Mislili su da će zauvijek nestati među gomilom ilegalnih imigranata. Izašao je. Stoji uplašena u čekaonici, kao da je skinuta i stajala gola pred svima. Kažem Mili: "Idi ti." Mila joj je prišla i bojažljivo je dodirnula po ramenu.

-Jesi li ti Rose?

- Da. I ko si ti?

– Ja sam Tedova žena (to sam ja, zovem se Fedya), zovem se Mila.

-Gde je Ted?

- I on je ovde.

Mila me je zvala. Iako se Rosa pretvarala da se ne boji, zjenice su joj se raširile kada sam prišao i uhvatio je za ruku.

- Zdravo.

- Zdravo.

– Kako je prošao let?

- Dobro. Mogu li da se javim kući sa mesta gde sam doleteo i gde ste me sreli?

- Molim te.

Dao sam joj svoj mobilni telefon i nazvao međunarodnu liniju. Iz njenog brbljanja poliglota Mila je shvatila da je tamošnja porodica kao vod u vojsci, sa desetak braće i sestara. A ta Rose, izgleda, nikome nije rekla za koji posao je pozvana. Rosa je izgledala kao da ima oko 17 godina, iako smo iz dokumenata znali da ima već 23. Bila je niska, kratke crne kose i tipičnog polinezijskog lica, poput ljepote sa Gogenove slike.Kroz tanki materijal lagane majice mogle su se vidjeti velike bradavice. U nekom trenutku smo Mila i ja zajedno pogledali ove perle i pogledali se.

- Idemo?

Trudili smo se da pričamo engleski kako se Rosa ne bi brinula zbog nerazumljivog govora.

- Rose, razumiješ li zašto smo te pozvali?

Vidio sam u retrovizoru kako je Rose nijemo klimala glavom.

-Jesi li ikada bio negde ovako?

Rose je odmahnula glavom u stranu.

- Rose, jesi li kojim slučajem još uvijek djevojka?

Opet odmahuje glavom u različitim smjerovima.

Onda smo šutjeli cijelim putem do kuće. Rose je samo povremeno bacila pogled kroz prozor. Cijelim putem sam osjećao njen pogled na sebi. Kao da me proučava. Pokušavao sam shvatiti hoćemo li je povrijediti. Hrabra devojka. Stigli smo. Uzeo sam kofer i odneo ga ispred žena u kuću.

Ušli smo u kuću. Mila je skinula haljinu, ispod koje nikada ništa drugo nije nosila, prišla Rosi i rekla joj mirno, kao da ne stoji u onome što joj je majka rodila:

“Ted će ti pokazati tvoju sobu i kuću, a ja ću se istuširati.” Čekaću vas oboje tamo.

Rose je podigla pogled i pitala me šta da radi.

- Idemo gore, tu je tvoja soba. Možete se odmoriti, možete spavati, put je bio dug.

- Nisam umoran.

- Uredu onda. Možete zaroniti u bazen.

– Ne znam da plivam i nemam kupaći kostim.

“Ovdje ti ne treba kupaći kostim, ali ja ću te naučiti plivati.”

Otišli smo gore. Rose smo dali najbolju veliku spavaću sobu, sa pogledom na zaliv i svim potrebnim nameštajem, uključujući i ogroman drveni krevet u rustikalnom stilu. Morala je mnogo da radi, pa smo morali da joj obezbedimo odmor kako bi rad bio užitak.

Rose je ušla i nasmiješila se prvi put cijeli dan.

– Hoće li ovo biti moja soba. Cela soba?

- Da. Zašto si bio toliko iznenađen?

– Nikad nisam imala svoju sobu. Uvek sam živeo sa svojom braćom i sestrama. Imamo veliku porodicu. Cijela naša kuća je skoro ista kao ova soba.

“Verovatno vam već nedostaju.”

- Da, veoma.

“Možete zvati kući koliko god često želite, ali pokušajte da ne nagovještavate zašto smo vas pozvali ovdje.”

- Svakako. Biće velika šteta za moju porodicu ako neko sazna.

Oklevao sam. Zaista, ne možete nikome reći za takvu ponudu. Ovo je lični život. Pogotovo kada se radi o privatnom životu za razliku od drugih.

- Pa, treba li ići na bazen, istuširati se ili odmoriti?

- Ne. Želim da počnem da radim.

Rose me je pažljivo pogledala u oči, kao da je svojim pogledom pitala odakle da počnem. Tiho sam skinuo košulju i šorc. Neskromno je opisati svoj penis. Pa, možda je malo deblji od mnogih, možda se ponekad Vlasnički slučaj_1 kao spirale kod žena ili je dopirao do materice, ali lično sam mislio da se ne razlikuje od onih koje su mi Mila i druge devojke isprobale i o kojima su mi pričale.