Slika_1

1

U detinjstvu sam uvek mislio da je vreme tako sporo, da se sve vuce i odugovlači, stalno sam sanjao o odrastanju i bekstvu iz ove skole, koliko mi se to nije svidelo, pa ne balj, ali stvarno je depresivno ja, stvarno sam htela da se oslobodim i da poletim kao ptica iznad oblaka. Šta ja pričam, sve su to fantazije, a ja sam mnogo maštao, čak sam i svoje priče pisao i crtao najbolje što sam mogao, onda sam mnogo toga bacio, bilo me je sramota, a ipak sanjam da letim. Izvolite, jeste li lično letjeli. Pa, ne u avionu i ne od kreveta do poda, već na nebu, a ne u snu. I ne želim, ali želim da naučim, ne znam da li je to uopšte moguće. Zašto su takvi zakoni i ova gravitacija toliko privučeni zemlji i ovoj glupoj stvarnosti, ali, dobro, svako može sanjati, a to je već nešto.

Završio sam šesti razred sa praskom, u avgustu idem kod tetke u Novosibirsk, a odatle u Vladivostok, hoću da vidim more, tamo ću se odmarati sa ujakom, ali za sada su me poslali kod bake Olja, ovo je majka Sastanak u autobusu 2 dio oca, Birr kakva baka. Ona je pravi despot, nemoj da dolazis ovde, ne sedi ovde, budi te rano i gasi svetlo rano, ali sta da radim, samo opet lezi i sanjaj, i sto je najvaznije, nije naterala da uradim bilo šta, to je dobro, ali potpuna kontrola nada mnom, ovo je previše. Uglavnom, baka Olja je dobro, nije ljuta, nije mrzovoljna, čak i ćuti i stalno radi, i to sam joj dao. Previše je motati se po selu cijeli mjesec, šetati po dvorištu i brojati njene kokoške, jesu slatke, ali ja nisam njihov cimet. Uglavnom, krajem sedmice sam se pobunio i otišao, iako sam ostavio poruku da se ne brinem, znam šta će biti uveče, ali ne mogu da sjedim pa sam otišao.

Samo selo je veliko, cak slatke, prizemne kuce i sve od drveta, bez cigle, mozda kancelarija i prodavnica, nekoliko puteva, Hajde da probamo u guzici_1 bunara i mozda je to sve, o ne, ima i salaša, pilana, pa parking i verovatno jos nesto. to je ipak seljaci nesto rade. Prvog dana kada sam hodao glavnom ulicom, osetio sam pogled sa zavesa na sebi, budno su me posmatrali, mislili su, ne znam, ali gde god da sam otišao, bio sam pod kontrolom. Nakon što sam istražio selo, vratio sam se kući, baka je to primila sasvim mirno, čak i ćutke, nahranila me i ugasila svjetlo.

Sutradan sam počeo ispočetka, ovaj put me baka Olja samo upozorila da ne prelazim autoput, bilo je samo polja i šume i puno paukova, rekao sam joj hvala, poljubio je u obraz, zgrabio par jabuke i pobjegao.

I pored toga što selo nije bilo malo, nisam sreo nijednu devojku mojih godina, možda su se odselile ili kao i svi rade po kući, upoznao sam nekoliko momaka, samo su zviždali i pobegli, momci takođenisu me ni pozdravili, pa dobro, treba mi to od bolova. Ovaj put više nisam gledao okolo, zanimalo me je sve šta ima, šta ima, šta je iza sela, i zašto je crkva izgorela, zašto se srušio most, zašto je stajao kombajn usred polja bez točkova. Sve mi je bilo zanimljivo, možda zbog dosade, ali svakim danom sam išao dalje i dalje, jer je bilo nečeg novog, ali šta je bilo?

Deset godina kasnije vratio sam se u svoje selo, i sada ga smatram svojim, nisam bio ovde mnogo, ali sam toliko toga doživeo, izgleda da sam ovde odrastao. I sad opet hodam cestom, drugačija je, prekrivena je asfaltom, ima novi most, stubovi sa rasvjetom, a u radnji se prodaje koka-kola.Izgleda da je sve isto, iza kuće je bunar koji stoji na račvanju, ona je dotrčala sa kantom, a tamo, malo dalje, živi Leška, odnosno verovatno je živeo. Upoznao sam ga krajem druge nedelje svog zatočeništva u ovoj divljini, pokazao mi je mnogo, sa njim smo se popeli na sve ruševine starog napuštenog sela, nije daleko, sve zaraslo u žbunje i drveće. Čitali smo i smijali se, sunčali, a jednom smo se zamalo potukli, ali to je bilo tako davno.

Leška je pretučen kad sam ga sreo, sjedio je na obali rijeke i briše suze, niko ne želi da ga gledaju kad plačeš. Iz daleka sam čuo da neko šmrcne, ili iz radoznalosti ili iz razumijevanja da to radi taj neko, ali sam gurnuo glavu u žbunje da vidim ko je to. Nije se okrenuo, lice mu je bilo pretučeno i u modricama, usne su mu bile otečene, a na vratu su i dalje bili tragovi neoprane krvi. Bez riječi sam izvadio maramicu, pokvasio je i počeo da brišem osušene smeđe mrlje. Obično cure zacvile pri pogledu na krv, ali ne ja, obrvu mi je nešto oštro posjeklo i rana je stalno krvarila, jače sam pritisnula maramicu i počela čekati da se krv zgruša.

Eto kako sam cudno sreo Leshku, onda ga je brat tako pretukao, bio je nekako lud, stalno je vristao, mada sam ga samo jednom vidio, ali to je bilo dovoljno da se prema njemu odnosim sa gadjenjem, za tada Leška i ja smo se sprijateljili i on je rado provodio svoje slobodno vreme sa mnom. Postao mi je vodič, pokazao mi je put do napuštenog sela, tamo ima jako lijepih mjesta, pa osim komaraca koji su me iz nekog razloga stalno pratili, nisu letjeli za Leškom.Tokom kolektivizacije, svi su satjerani u gomilu, u kolhoze, kuće su napuštene, one su stajale i nakon pola vijeka, samo su podovi istrulili i krovovi su se urušili. Leška je morao da radi po kući, a ja sam ostao sam; nikad nisam upoznao nikoga da bih mogao da se igram sa nekim ili da samo ćaskam.

Jednog dana sam zalutao u ogromno polje suncokreta, ni sam ne znam kako sam dospeo, ali nije bilo čega da se plašim, ovo nije grad, ovde se svi poznaju. Hodao sam kroz šipražje malih sunca kada je svjetlost pala na njih, njihove latice su toliko zasjale da sam morao zatvoriti oči, a bilo je toliko pčela. Bili su kao mali bombarderi koji jure tamo-amo, lete mi bukvalno ispod samog nosa.U početku sam se klonio od njih, a onda sam shvatio da im nije stalo do mene i počeo sam da ih pažljivo pregledam. Prije nego što je napustila suncokret, pčela je počela da zuji, krila su najprije polako pjevušila, a onda su počela sve brže da lepršaju, tako da su postala nevidljiva, a onda, s mukom se otrgnuvši od cvijeta, pčela mašući sa strane na stranu, odleteo na drugi gol. Tako su smiješni i uopće nisu strašni.

- Sta radis ovdje?

Odjednom mi je misli prekinuo nečiji promukli glas, a ja sam vrisnula od iznenađenja, kao da sam ugrizena.

- Ne viči, inače ćeš preplašiti ceo komšiluk.

Srce mi je kucalo tako jako da je samo što nije iskočilo, pažljivo sam se okrenuo prema glasu. Desetak metara od mene stajao je starac, skoro crn od preplanulog tena, kože naborane poput kore na kedru koje sam jučer tako pažljivo pogledao. Ispljunuvši cigaretu na tlo, okrenuo mi se leđima i otišao.

- Ne šetajte se sami, inače Pak negdje juri.

- SZO. – nehotice sam prasnuo.

“Pak”, Streak je stao, nevoljko okrenuo glavu u mom pravcu, zaškiljio, osjetila sam kako me pregledava, “mužjak, nije strašan, samo laje bez razloga, ali može uplašiti.”

- Pas. – upitao sam ponovo.

“Pa da, rekao sam ti, muško”, i ne progovorivši više, okrenuo se i otišao negdje duboko u polje.

Sada je strah od straha zamijenjen tjeskobom, okrenuvši glavu, pojurio sam za starcem. Na nekim mjestima je suncokret bio viši od mene i morao sam skočiti da vidim gdje je ovaj starac. Osjetio sam jezu u duši, pogledao sam oko sebe nekoliko puta, tražeći tog istog šejbu, odnosno istog, jer je starac rekao da je muško.

Odjednom mi je starac porastao ispred nosa, ja sam opet vrisnula, očigledno tako glasno da je pokrio uši.

„Izvini“, promrmljala sam, trepćući očima.

- Zar ćeš stalno tako vrištati?

- Ne, jednostavno nisam očekivao da ćeš.

„Dobro, idemo, imam ovde stražarnicu, možeš da popiješ čaj“, i bez reči više kao prvi put, bam se okrenuo i otišao.

Ovaj put sam pokušao da ga pratim i Aleksandar je ušao u naše živote trčao za njim kao zavezan. Njemu je lako u čizmama, ali meni. Polje je iznenada završilo, iznenadili su me i stali mrtvi, samo što nisam vidio ništa osim visokih suncokreta i odjednom je sve bilo golo, ništa, gola zemlja se otvorila preda mnom.

Djed Ignat, tako se zvao, ispao je u redu, iako je stalno kašljao, vjerovatno zato što puno puši, nabavio mi je mlijeko i med, a i bijeli hljeb, vjerovatno sam progutao sve njegove zalihe, bio sam toliko gladan da sam pojeo pola vekne, nikad u životu nisam toliko jeo. Samo je stenjao, kao staro drvo, i pokušavao da uhvati bar nešto svojom starom slušalicom, ali ona je samo stenjala, siktala i ponekad zviždala baš kao i njen vlasnik.

Niotkuda se pojavio pas, hrapave, pametne oči, da je mogla da se nasmije, vjerovatno bi mi se nasmiješila. Rep joj je stalno vrtio, cvilila je i skakala, nije obraćala pažnju na dedu Ignata, navikla se na to, ali evo me, novo lice na ovom zabačenom i napuštenom mestu.

„I evo dolazi Šaiba“, rekao je deda.

Nehotice sam stisnuo ruke uz sebe, kao da će me ugristi.

„Ne boj se, on je ljubazan, ne oseća samo strah kod ljudi, tada laje i spreman je da skoči, veruje ti, to je retko“, počešavši ga iza uha, dodao je „kakva kučka. ” On je već star, ali ponekad se naljuti, budite oprezni s njim.

- Hoće li ugristi. - Pitao sam.

“Ne, malo je vjerovatno”, završio je djed češajući se po potiljku, “da bi mogao pasti i skočiti.”

- Kako to. – ne shvatajući njegove reči, upitala sam.

Perač je mahao repom i trljao se o noge, lizao mi je sve ruke i ako bih spustio lice niže, isto bi se desilo i njemu.

“Iako je star pas, još uvijek je dobar za mnoge stvari, ne nedostaje mu nijedna kuja.”

Onda mi je počelo sinuti. Gledao sam u ove otvorene oči, visi jezik, na nekim mjestima krzno je visilo u grudvicama, pas je sjedio na zemlji i predano me gledao. Kako je mogao biti takav. Mada, šta da mu uzmemo. Uostalom, on je pas, i.

Prošle godine sam završila fakultet, zaposlila se u školi i odmah dobila prvi razred, prvo sam se tako plašila, tridesetoro dece, tek su iz vrtića, devojčice se još nisu bile rastale sa svojim lutkama, a dečaci su bili svi udaranje i lupanje i lupanje. Nisam spavao nocu, trazio pristup svakome, plakao, ponekad jecao, a ipak sam uspeo, eto, nije sve sto sam hteo, ali ispalo je, nije tako strasno kao sto crtaju, nisam ja prvo, i to me vjerovatno smirilo. Znam da ako nešto želim, sigurno ću to i dobiti, ovo nije hir, ovo je moja želja, a moja želja je zakon.

Zaista sam htela da odem do te njive gde suncokreti kao da su zauvek rasti, dobro se sećam puta, gde se staza protezala uz obalu, gde se litica spuštala do same vode i morao sam da se penjem kroz žbunje, i okolo na okuci su bili šikare vrbe.

Sprijateljio sam se sa Šaibom, često sam ga sretao u selu, ponekad je trčao za mnom po ceo dan, pogotovo kada Leška nije bio tu, zamenio me je kao prijatelja, pričala sam sa njim, hranila ga, mazila i kupala. Čini mi se da je bio svuda gdje sam išao, svuda sam ga sretao, čim sam otišao iz sela u šumu i on je bio tu, penjao sam se kroz ruševine napuštenog sela i Pak je opet bio tu. Kao da me je gledao, čim sam ga pozvala, minut kasnije je dotrčao, mahao repom, skakao oko mene i lizao mi stopala, bas kao gospodin, pa SMRT I SEKSU gospoda ne lizu noge, ali lijepo je barem razmisliti o tome.

Jednog dana sam ga uhvatila kako radi nesto sto po meni nije bilo najprijatnije, skrasio se sa kujom, bio je pastirski pas, ona je bila na lancu blizu necega u kuci i nije mogla da pobegne, a nije ni pokusalaali je samo povremeno cvilio, ali je stajao i čekao da završi svoj seksi ples. Na trenutak mi se ova scena učinila čak i odvratnom, ne znam šta je parenje, vidio sam kako bikovi skaču na krave, kako šifre lome mačke, sikću, ali izdrže, ali nisam ovo očekivao od Šejbe, od mog prijatelju. Pa ipak, radoznalost je obuzimala, odmaknuo sam se i počeo da gledam njegovo ritmično trzanje. Njuška mu nije ništa izražavala, bio je bukvalno potpuno zaokupljen procesom, repom nije mahao, samo je teško disao, jezik mu je visio, pritišće kuju prednjim šapama. Želudac mi je počeo da grca, kako je nežno to uradio, tako ljubazno, tako strastveno se trzao.Nisam dočekao kraj, otišao sam, iz nekog razloga duša mi je bila tužna, Leške nije bilo, a vreme se pokvarilo, vratio sam se kući U ropstvu mog sina čitavo veče sedeo čitajući knjigu.

Sledećeg dana je počela da pada kiša, a ja sam ceo dan sedela kod kuće, uveče je izašlo sunce, a sutradan je počeo tako što je Leška utrčala i otišli smo u pecanje na biciklima. Volio je da lovi ribu, ma kakvu, sjedili smo i gledali plovak, kako se lagano kreće, tjeran vjetrom, onda bi se vitica plovka savijala udesno, pa ulijevo, ali kad plovak stao, svi smo se napeli, sad ce da ugrize, prvo ce vitica da se zaljulja, pa da skoci, pa da zaroni. Tu smo polako uzeli štap u ruke i čekali drugi trzaj. Lovili smo uglavnom sitne šarane, nije bilo velikih, jezerce je bilo malo, ne znam ni kako je ovdje moglo biti ribe, ali smo se jako radovali našem ulovu, sve je otišlo na mačke, ali ponekad naš ulov smo ispekli na vatri.

Do ručka je Leška otišao, sunce je bilo u zenitu, bilo je vruće, obećao je da će doći uveče, ali ja sam ostala, a ujutro sam zgrabila čitavu vreću zaliha, pa će mi dugo trajati. Otvarajući knjigu, ušao sam u čitanje.

U selu je bilo jedno jato pasa, bili su mali, ali su pravili veliku buku, niko ih nije voleo, mogli su da jure krave ili ovce, a napali su i guske, a ja sam se malo plašio ovog nekontrolisanog čopora pasa i odakle je ovo jato u selu uzelo. U gradu je sve drugačije, sad ih uhvate, sterilišu, stave crvene ogrlice da znaju da je pas sterilisan, i smirili su se, prestali su da jure i laju na sve prolaznike, prestao sam da ih primećujem, ali evo u selu je sve drugačije.

Uz obalu je raslo nekoliko vrba, smjestio sam se u hladu i nadao se da ću provesti cijeli dan, ali nisam mogao.Psi su se pojavili niotkuda, prvo je jedan dotrčao i pobjegao ne podignuvši rep, zatim je dotrčalo još nekoliko i odmah počelo lajati izdaleka. Ozbiljno sam se uplašio kada su me opkolili i počeli trčati režeći. Tiho sam ustao i oprezno se popeo više na drvo.Ovdje nije bilo toliko strašno, ali je glupo sjediti cijeli dan. Jezero se nalazilo duboko u šumi, ne tako daleko od sela, ali ko je tu mogao da prođe, a niko. Pokušao sam da se smirim, ali nije pomoglo, šta ako nisu pobegli, a šta ako su kasnije napali Lešku, i šta ako. Bilo je mnogo ako, i svaki minut bivao sam sve više i više uplašena, u nekom trenutku sam i ja počela plakati, ali onda sam kroz lišće ugledala poznati rep. Spustivši se malo na granu, pogledao sam izbliza, i tako je, to je bila Šajba.

- Pak, pak!!. – vrisnula sam.

Pas je mahnuo repom, okrenuo njušku, ja sam opet viknuo i onda je on podigao njušku, ugledao me i počeo da skače od radosti. Ne zna se ko je bio još sretniji, on ili ja. Zamolio sam ga da otjera pse, rekao da ih se bojim, pažljivo me saslušao, podmahnuo repom i pogledao u mene. Nisam mogao da siđem, jer se jato smjestilo u hladu tik ispod moje vrbe, bilo im je isto kao i meni, ali zašto baš ispod moje vrbe. Pak je trčao oko drveta, pa pobegao, vratio se i zarežao, a on nije režao na mene, nego na pse, posebno na crvenog mješanca, izgledalo je kao da ga imaju. Crvenokosi je skočio i prodorno zalajao, ostali su odmah skočili i svi odjednom napali Paka. Bojao sam se za svog zaštitnika, pobegao je, celo stado je pojurilo za njim. Naravno, nije se mogao boriti sa svima njima, vjerovatno ih je bilo šest ili više.Odjednom se začula cika, neko je ugrizao, jadni Shaiba, patio je zbog mene, zatim očajnički, histerični lavež mnogih pasa
poslužavnik, pas je ponovo zacvilio. Suze su mi se pojavile u očima ako sam mogao, ali sam se plašio da se pomerim od straha.

Probudio sam se od tišine, bez lajanja, bez cviljenja, samo od buke lišća i jedva čujnog prskanja vode. Pogledao sam dole. Shayba me je gledala. Skoro sam pao sa drveta od radosti. Živ je, maše repom i sam je.

Osvrnuvši se oko sebe, oprezno sam se spustio na zemlju, mazeći psa po glavi, izašao ispod vrbe, osluškivao, pozorno zureći okolo, okrenuo sam glavu. Više nije bilo pasa.

- Zar ih nisi stvarno otjerao. – upitala sam ga čučeći ispred Šaibe, a on je u odgovoru samo podmahnuo repom i polizao me po nosu.

U duši mi je bilo tako toplo, da sam zacvilio, skočio od radosti i trčao obalom mašući rukama. Pas je trčao pored mene i bio zadovoljan sa mnom. Super je što je bio u blizini, slučajno ili ne, ali me je spasio. Utrčao sam u vodu i plivao, Pak je trčao za mnom, on je plivao pored mene, podignute njuške, nadimao se ali plivao. Jezero nije bilo veliko i odlučio sam da ga preplivam; nisam još bio na drugoj strani i činilo mi se kao da je tu normalna obala, a ne prekrivena trskom.

Srušio sam se na pijesak, svi mišići su mi zvonili, radovala sam se slobodi, prostranstvu, spokoju i činjenici da je moj prijatelj pored mene, doduše pas, ali prijatelj. Sunce mi je sijalo direktno u lice, nisam ga pokrivao rukom, osetio sam kako me pece, kapljice vode brzo su isparile, lezao sam mirno i slusao šum vode i tesko disanje mog psa .

Otvarajući oči i gledajući ga, nasmešila sam se, on mi se isto osmehnuo, ali samo očima, jer psi nemaju usne, ali on se smeškao i mahao repom. Sjedeći i razgledajući, nađoh visoku travu malo sa strane, ustao sam i pao u nju.

Pak je potrčao za mnom, nije zaostajao ni korakom, ušao u travu, bilo mi je suvo pod nogama, pesak, gazila sam travu oko sebe, a onda otkopčala kupaći kostim i stavila ga kraj nogu. Nikada nisam plivala gola, čak sam i sama pokušavala da idem u Uhvaćen, zato je tako, ali sada sam htela da skinem sve, pa i kupaće gaće, želela sam slobodu u svemu. Trava mi je bila tik iznad struka, sjeo sam, još jednom se rukama progurao kroz neposlušnu travu i legao.

Sve je bilo poznato, kao da se dogodilo juče. Prišao sam stražarnici, bila je renovirana, bila je separea bez točkova, unutra nije bilo nikoga, pas je vrištao, lajao, srce mi je počelo kucati u sitnim dijelovima i iz šikare suncokreta iskočio je ogroman pas. Nisam ni razmišljao o trčanju, a jednostavno ne bih imao vremena da uskočim u stražarnicu, pa sam ostao stajati gdje sam bio. Pas je još nekoliko puta glasno zalajao, trčao oko mene, pozorno pogledao, procjenjujući njuškao i sjeo nasuprot mene, mašući repom. Bilo je nešto poznato u tom licu, isti pogled, pametan, sve razumije.

- Uf. – došlo je odnekud sa strane.

Okrenuo sam glavu. Vau, vreme se ne menja, isti večiti starac, nije se ni malo promenio. Crna Hajde da se upoznamo naborana kao kora starog drveta. Vratio sam se u prošlost.

- Uf. - ponovo zaškripa starac - ne boj ga se, dobro je, baš ne voli strance.

Hranio me je, kao i pre, dobijao mleko, med i hleb, saznao sam da je Šaiba umro pre nekih pet godina, zimi, pobegao od kuće i nije se vratio, Dan zaljubljenih 5 dio se nastavlja ovo je pas koji se nastanio pred mojim nogama i stalno lizao ih, njegovo potomstvo. Bila sam tužna, ali šta sam drugo čula, on tada više nije bio mlad, a ja sam ipak bila tužna. Pozdravio sam se i otišao, Bolte, tako se zvao Šaibin sin, kakve nadimke i ko ih daje, za mnom.

„Budi oprezan“, upozorio me je deda.

- O čemu. - Pitao sam.

Znao sam put, ali sada nisam htio ići putem, odlučio sam da prođem kroz polje i uz obalu da se vratim u selo.

"O njemu", i on je uperio štap u Bolta, "još je mlad, skače."

Potapšao sam psa po ušima, a on je, kao da je shvatio moje misli, mahnuo repom.

„Ne brini, našla sam zajednički jezik sa njim“, i nastavila dalje.

Vikao je još nešto, ali nisam mogao razumjeti njegove riječi.

„Dođi k meni“, rekao sam Šaibi, „zadovoljno je mahnuo repom i dotrčao do mene.

Sagnula sam se i poljubila ga u nos, pas se od radosti zavrteo na mjestu, na trenutak nije mogao da se smiri, pogledala sam ga i nasmijala se, a onda se srušila na travu. Lagano je peckao kožu, bio je hladan i mekan. Pak se smirio, dotrčao do mene i bocnuo me njuškom u stranu, polizao ga jednom, dvaput, pa opet zabio njušku u stranu, pogledao sam ga i okrenuo se. Bio sam zadovoljan kako je to uradio, polizao me je još nekoliko puta i ponovo me bocnuo u stranu, ponovo sam se okrenuo. Trčao je oko mene, trava se tresla, pritrčao mi je do lica i počeo da me liže po nosu, ja sam se nasmijala i pokrila lice.

„Prestani, škakljiv sam“, ali nije stao i pokušao je da mi dopre do lica kroz prste.

Nakon minutnog otpora, maknuo sam dlanove, uhvatio ga za uši i potapšao ga, šapćući.

- To nije ono što ti treba.

Prošla sam prstom između nogu i prinijela Pod južnim zvijezdama_1 dio psu na njušku, on je odmah prestao da liže, usisava vazduh, bukvalno je usisao sav miris iz prsta, a zatim kihnuo.

"Izvoli", rekao sam uvrijeđeno.

Ali Shaiba je već nosom tražio izvor mirisa, gurnuo mi nos ispod pazuha, polizao ga, a sekundu kasnije nepogrešivo se zario u moj pubis. Smrznuo sam se. Šta sam očekivao. Ne znam ni sama, samo sam htela da se igram sa njim, ali u to vreme se dešavalo nešto apsurdno u mojoj duši, postojala je želja da se otvorim, nije bilo nikog osim mene i psa, samo ja i oni nisam se plašila, bila sam spremna na sve i zaista sam to želela.

Raširila sam noge i njegov nos je odmah zabio u moje usne, viknula sam, jedva čujno, Shayba je podigao njušku, pogledao me u lice i opet besceremonalno kihnuo i zabio nos u njegove usne. Uporno je gurao nos, tjerajući me da raširim noge, a ja sam upravo to i učinio.

Prije nekoliko godina sam se proučavao u kupatilu, iz nekog razloga moja majka se nije dotakla ove teme, a moja starija sestra to je odbacila. Našla sam malo ogledalo, zaključala se u kupatilo i detaljno se pregledala. Nisam otkrio ništa novo, već sam se odavno poznavao, noću sam to mogao da osetim, ali onda sam u kupatilu mogao mirno sve da pregledam i svidelo mi se. Ne znam kako se devojka oseća kada je dečko miluje, ili kada vodi ljubav sa njim, ali znao sam da joj se to sviđa, ali zašto nisam mogao da razumem.

Ležao sam u gustoj travi, slab vjetar je duvao nada mnom, Šajba je pognuo njušku i obliznuo mi usne, pa opet i opet, i što ih je više lizao, to mi je postajalo sve neshvatljivije. Ne mogu da kažem šta nije jasno, ali u grudima me je bockalo i gde je lizao sve se topilo i bukvalno plutalo.Noge sam savila u koljenima i još više ih raširila, stavivši ruku na njegovu čupavu glavu, lagano ga pritisnula prema sebi. Pas je na trenutak prestao da liže, pustio sam ga, razmaknuo mu usne prstima i on ih je odmah polizao, kao iznutra. Vrištala sam, stenjala, ovo mi se nikad do sada nije desilo, malaksalost, blaženstvo, trenutak sreće, i sve to odjednom, sklopila sam oči i ponovo razvukla usne u stranu. Pas se nije žurio, obliznuo je od samog dna, prošao jezikom po usnama, dodirnuo najintimnije tačke mog tijela, ja sam se stresla, i lagano cvileći, pomilovala me po stomaku.

Osećala sam se izuzetno prijatno, jednostavno prijatno, blaženstvo, blaženstvo, klonulost, šta drugo reći, bila sam na sedmom nebu od zadovoljstva, telo mi se istopilo i uronila sam u svet senzacija. Ovo je bilo novo za mene, sve je bilo novo uopste, prvi put je neko stranac dodirnuo moje devojacke usne, a ponekad sam ih pomilovala nocu, osecaj je bio dalek, kao da negde daleko, daleko, sunce sija, ti jedva osjećala kako je topla, ali je tu i razumiješ koliko je privržena i nježna. Ali sada je sve bilo drugačije, evo bilo je sunca, taj osećaj mi je bukvalno bio u grudima, sve se topilo i valjala sam se po travi, prevrtala se sa stomaka na leđa i leđa. Pas je skočio u stranu, a zatim, podmahnuvši repom, ponovo pojurio prema meni, boreći ga između mojih nogu.

Nasmejao sam se sebi, smejao se u srcu, mogao sam sebi da dozvolim da uradim nesto sto nikada ne bih dozvolio, ali ne sada, sam sam, sam sam, sam. samo su ove nagle misli bljesnule moja glava.

Bolt je vjerno trčao naprijed, činilo mi se da ga poznajem cijeli život, sad Nastyin dugi odmor_1 zastao i pogledao me, provjerio da li sam iza njega. Tako je, nakon desetak metara stao je i okrenuo njušku u mom pravcu.Suncokreti su bili visoki kao prošli put, možda nisam narastao, ili naprotiv, suncokreti su narasli duži, ali su bili tik ispod mene, a ja sam gledao preko vrhova njihovih žutih glava, tražeći kraj polja.

Uživajući u načinu na koji mi pas prija, a on to nije prestajao, činilo se da mu se nikad neće zasititi mojih mirisa, odlučila sam da učinim još malo. Možda su me misli odale, ili možda. ali kada je Shayba otrčala u stranu, primijetila sam grimizno mjesto ispod njegovog trbuha. Bilo je tako sjajno, tako neprirodno, da mi je nevoljko zapalo za oko. Pozvao sam Šajbu, on je poslušno pritrčao. Ispruživši vrat, pogledala sam ispod njegovog dlakavog stomaka, a ovo je njegov grimizni penis, nisam znala kako da ga nazovem, zato i kažem, njegov grimizni kurac. Nije bilo veliko, malo je izgledalo, naraslo, pa opet ušlo unutra, hipnotizirao me ovaj pogled. I samo minut kasnije sam shvatila da je on reagovao na mene, da li sam zaista mirisala isto kao i njegove kučke, da li je on zaista razumeo šta želim, da li je zaista odlučio da sam zagrejana i da sam spremna, ili možda.

Sve mi se steglo u grudima, a bradavice su počele drsko da vire na mojim malim grudima, ovo mi se nikada do sada nije desilo, smanjile su se i potamnile, a sve je počelo da reži u stomaku i negde između nogu, jeza je prošla. Pogledao sam psa, gurnuo me instinkt, spustio sam se na koljena, potapšao psa po ušima, ponovo se sagnuo i pogledao njegov sada nabujali tamnocrveni penis. Postao je veći, čak sam sumnjala, ali želja nije nestala, naprotiv, sada sam to još više želela, i okrenuvši leđa psu, nagnula sam se napred.

Pregnuvši se u struku, spustivši ramena i podižući zadnjicu, pogledao sam nazad u Paka. Odmah je sve shvatio, znao sam da je pametan, ali nisam toliko očekivao.Pas je mahnuo repom, dotrčao do mene, gurnuo njušku između mojih nogu, kao da ih širi, ali ja sam to uradila, raširila kolena i malo niže spustila zadnjicu. Perač mi je nekoliko puta polizao zadnjicu, a onda brzo skočio na zadnje noge i malo skočio ispred, prvo mi je prislonio šape na leđa, a onda me zgrabio njima oko struka i zabio mi udicu u butinu. Ispalo je vruće i ljepljivo, toliko vruće da me je čak i opeklo, cijeli sam drhtao i napeo se. Strah se odmah pojavio, smanjio sam se i počeo da se savijam, još trenutak i srušio bih se na pijesak, ali onda sam začuo zlobno režanje. Pas nije želeo da izgubi svoju kuju, jače me je stisnuo šapama i skočivši počeo da mi zabija kurac u zadnjicu. Strah je odmah ispario, i opet je probila želja, ogromna želja za iskustvom, osjećanjem i konačno
konačno postati na trenutak ista kučka koja je, cvileći, prepustila da je pojebe pas.

Spustio sam ruke niže, a zatim potpuno naslonio ramena na pijesak, ruke su mi bile oslobođene i sada sam mogao koristiti ruke. Šireći zadnjicu, čekala sam da mi zavuče kurac u dupe, u anus, ali pas se tresao i nije mogao da mi ugodi. Pažljivo sam izvila kukove, malo se spustila, zatim podigla, uhvatila sam njegov oštar penis i na kraju je zabio pravo u to mjesto. Od iznenađenja sam se smanjila, on je bocnuo iznova i iznova, ali umjesto da se opustim, ja sam se sve više naprezala. Pas je zarežao, nije mogao da stigne i shvatio je ovo, shvatio je da mu se kučka opire, odmah sam se probudio, napeo trbušnjake, prstima razdvojio zadnjicu i njegov vreli penis, zabio se u anus, počeo da prodire u mene svakim udarcem.Čak sam bio i srećan, nije bilo bola, mada sam očekivao upravo ovo, ne, nije ga bilo, samo je bio osećaj da sam prikovana kao leptir i da sada ne idem nigde i dok on završio svoj posao nije me pustio, ali nisam, žurilo mi se.

Stajao sam sa guzicom u vazduhu, stavljajući ga ispod penisa psa koji je sa svakim zabojem išao sve dublje i dublje, činilo mi se da je bezdimenziono, stalno ulazio i izlazio, a onda je stao. Pak se ukočio, osjetio sam kako mu penis počinje da otiče, anus mu se širi i postaje malo bolan, a onda se počeo tresti. Mužjak je plesao na zadnjim nogama, ja sam stisnula usne da ne vrisnem, bol me probadala, ali to je bio samo trenutak, a onda je nastupio mir. Pas me jebeo u dupe, peckanje u preponama je prešlo u opekotinu, postalo je tako vruće, a onda je sve nestalo, ne sećam se šta je bilo posle, sve je gorelo, sve je gorelo iznutra, Nisam osjetio vjetar, nisam vidio sunce, samo sam propao i ne znam ni sam gdje.

Srušio sam se na pijesak, koljena su mi se tresla, cijelo tijelo mi je drhtalo u grčevima, gledao sam u travu, nerazumljivo, kako mravi puze po njoj, šta uopće rade ovdje. Ruke me nisu poslušale, same su se kretale, a prsti su Perverznjaci stiskali pesak, osetio sam kako nešto teče iz mene, vrelo, ali nisam hteo ni da pomislim šta je to, peklo me i istovremeno milovao me, zatvorio sam oci. Teško dišući, pao sam u ništavilo, u svijet u kojem nikad nisam bio, nije me uplašio, ali nije me ni privlačio, samo sam upao i to je to.

Prošlo je vjerovatno deset minuta, možda sat vremena prije nego što sam uspio da se podignem na laktove i pogledam unazad. Sunce je stajalo preda mnom, bilo je nepomično, ono je vječno, ja sam taj koji se krećem, doduše polako, ali se krećem.Bole me grudi, odnosno bradavice, boljele su kao da su držane u kleštama i konačno puštene, bilo je bolno dodirnuti ih. Pritisnula sam dlanove na grudi, postalo je lakše, dlanovima sam osjetila kako dišem i kako mi srce kuca, bradavice su mi se topile, rastvorile i zagladile sa grudima. Maknuvši ruke, pogledao sam svoja grudi. Noge su mi još lagano drhtale, htio sam ustati i otići u jezero da se ohladim, ali tijelo me nije poslušalo i opet sam pao u travu.

Pak je trčao u blizini, sišao sam niz liticu, rijeku, postalo je pliće i mirnije, a eto vrbe, te iste, grane su doticale samu vodu. Vrbe su rasle i pretvarale se u neprohodne šikare, probijao sam se kroz njih, guleći kožu na nogama, krećući se sve dalje. Želeo sam da uđem u sam njihov centar, u krug najzaštićeniji od znatiželjnih očiju Dolazak sestre ušiju, gde me niko neće ometati, gde bih se setio početne tačke, odakle je sve počelo. Pak me je pratio, nije zaostajao, čitao je moje misli, mahao repom, preskočio još jednu zapljusku, pljuskao po mokrom tlu, ali me pratio.



Elena Strizh © (2013)

[email protected]