Loli seks Vampir

Bio je to jedan od onih divnih martovskih dana kada Legende o Lady Evelini 5 dio sija na prozoru, bijeli oblaci polako lebde plavim nebom, snijeg blista toliko da bole oči.

Pauza za ručak je protekla kao i obično. Već su pojeli Doširak i grickalice koje su ponijeli od kuće, a sada su svi polako pijuckali toplu kafu i čaj iz svojih šoljica. Razgovor o poslovima kompanije lijeno je lebdio. Stvari su išle dobro. Iako je kompanija bila mala, osnovana prije samo nekoliko godina, zbog jedinstvenosti svojih proizvoda brzo je stekla slavu, uključujući i inostranstvo. Narudžbe za proizvode stizale su uzastopce, uključujući i iz inostranstva, tako da smo morali puno raditi. Razgovor se vodio oko toga da general iz nekog razloga nije želio da zaposli nove radnike, iako je značajan dio opreme stajao neaktivan zbog nedostatka radnika.

Tim kompanije je formiran davno, još u sovjetsko vrijeme. Dalekih dvadesetih godina prošlog veka razvoj industrije zahtevao je stvaranje istraživačkog instituta. Ispod mosta je od tada prošlo mnogo vode, kroz njega je prošlo više od jedne generacije unoseći nešto svoje. Iz njenih zidova izašlo je bezbroj kandidata, desetine, ako ne i stotine doktora, pa čak i akademika. Sada su „kompanije“ rasle na osnovu njegovih laboratorija. Ovdje su radili i stari ljudi koji su odavno postali penzioneri, i relativno mladi ljudi koji su branili fakultetske diplome prije “perestrojke” ili kasnije, kada se ona kotrljala zemljom kao asfaltni valjak, lomeći sve i svakoga.

Samo jedan od svih koji su sjedili u prostoriji nije učestvovao u razgovoru. Sjedio je za stolom pored prozora i mišem nešto kliknuo na kompjuteru, ne obraćajući pažnju na razgovore. Bio je mršav i niskog rasta. Na sljepoočnicama mu se već probijala sijeda kosa.Nedavno je uvršten u kadrove kompanije nakon što je otpušten zbog politike novog vlasnika preduzeća, u kojem je proveo četrdeset godina, skoro od prvog klina, došavši da radi kod njega nakon demobilizacije iz vojske da smanji osoblje.

Viktor Petrovič se volio sjećati svojih godina studija, službe i prvih godina rada u preduzeću. Uživao je da priča o prošlim događajima. Bez obzira šta se dogodilo, Viktor Petrovič je uvijek imao sličan događaj u svom životu. „Viktor Petrovič ima svoj slučaj za svaki slučaj“, podsmjehivali su se zaposleni, ali su sa zadovoljstvom slušali njegove priče o prošlosti.

-Viktore Petroviču. - Valentin Sergejevič, zamenik za proizvodnju, krupan čovek od pedeset godina, skrenuo mu je pažnju iz poruke: Šta radiš tamo. Zar ne gledate porno stranice?

Viktor Petrovič se okrenuo prema glasu.

-Pa, šta ima na vašim porno sajtovima što je za mene novo, a što ranije nisam video. Da, u svojih sedamdeset godina vidio sam dovoljno stvari o kojima niste ni sanjali.

Odgovor je bio eksplozija takvog homerskog smijeha da su prozorska stakla kao da su zveckala. Kada je smeh utihnuo, isti Valentin Sergejevič je gnjavio Viktora Petroviča:

-Reci mi, reci mi. Šta ste to imali, Viktore Petroviču!

Ostatak sobe se pridružio u skladu sa zahtjevom.

-UREDU. Reći ću vam, samo me nemojte prekidati jer vam naširoko pričam. Inače će biti još duže.

I nastavio je:

- Sjećate se kako je jedna gospođa cijelom svijetu izjavila da u Sovjetskom Savezu nije bilo seksa. Ali kako je onda stanovništvo nakon rata dostiglo 150 miliona, pitam vas.

U aprilu 1941. moj otac je umro. Tada sam bio na četvrtoj godini. I porodica (majka, brat i ja) se preselila u Kant, grad nedaleko od Frunzea, glavnog grada Kirgistana.Zašto tamo. Samo što su i braća moje majke i moja baka živjeli u Kirgistanu - majka moje majke.

Sada je Kant poznat u cijelom svijetu po tome što je Rusija, prkoseći Amerikancima, obnovila sovjetsku zračnu bazu. A onda to čak nije bio ni mali grad, već samo selo razasuto kućama oko fabrike šećera. Selo je, koliko je oko sezalo, bilo okruženo poljima šećerne repe i kukuruza. Na nekim mjestima djeteline su bile zelene. Veliki Čujski kanal ili BChK podijelio je selo na dva nejednaka dijela. Većina ih je dojena u tvornici šećera. Kuće od ćerpiča su po pravilu bile okružene baštama. Tu je bio i veliki ribnjak u koji je postrojenje koristilo široki drveni žlijeb za odvod otpada nakon čišćenja šećerne repe. To se dogodilo u jesen, kada je počela sezona berbe. Tada su lokalni stanovnici opkolili oluk i uhvatili komadiće repe iz brzog toka vode kako bi nahranili svoju stoku. Osim toga, u fabrici je bilo moguće kupiti "pulpu" - neku vrstu sive mase koja nastaje nakon ključanja i cijeđenja šećerne repe tokom proizvodnje šećera.

U ovom slučaju, skoro svaka kuća u kojoj je bila krava, svinja, općenito, bilo koje živo biće, imala je iskopane podrume za čuvanje ove pulpe.

Kuća u kojoj je živela baka sa najmlađim sinom Vladimirom takođe je bila od ćerpiča sa visokim krovom od trske. A u njemu su bile samo dvije sobe. U jednom su stanovali vlasnici Kirgizi: sredovečni vlasnik, otac porodice, domaćica - majka porodice Olechka dvoje dece. Najstariji je bio dječak od oko deset godina i djevojčica koja nije imala više od pet godina. Kuća je vjerovatno nedavno sagrađena, jer nije bilo ni povrtnjaka ni bašte. Čak ni dvorište nije bilo ograđeno. Nasuprot vratima kuće izgrađena je velika nadstrešnica ispod koje se ljeti, zapravo, odvijao sav život.Ispod njegovog prostranog krova nalazila se velika daščana konstrukcija na niskim nogama, okružena tepisima koji su ležali direktno na zemlji, i dva kreveta.

Ova struktura je služila kao trpezarijski sto za sve stanovnike kuće. A ovdje, odmah sa strane šupe, bila je mala peć sa peći od livenog gvožđa sa dva gorionika i jamom punom pepela. Moja baka i domaćica, prilično krepka žena već u godinama, naizmjenično su spremale hranu na šporetu. Kotao je koristio samo vlasnik
yka – apa (majka na kirgiskom). Jednom sedmično se palila vatra u jami. Gorivo je bila balega, kuray - trava sa visokim debelim stabljikama skupljena u polju, i sve ostalo što je moglo da izgori. Kada se u jami razbuktala vatra, na nju je postavljena niska konstrukcija od debelih gvozdenih šipki na tri noge, a na nju je postavljen veliki kotao. Apa je odnekud doneo dve kante pavlake i sipao u kazan.

Donijevši od kuće veliku kašiku sa dugom drškom, počela je da meša kiselu pavlaku u kotliću. Ovaj proces se nastavio dugo vremena. Sin i kćerka su otrčali u polje, dovukli nagrmaje piletine i u malim grozdovima stavili na vatru. U početku sam ovu akciju posmatrao samo izdaleka, ali Apin dobroćudni osmeh brzo je razagnao moju stidljivost i pridružio sam se društvu brata i njegove sestre, pomažući im da skupe gorivo. Ali to je bilo nakon nekoliko dana kada smo moja majka i ja živjeli na novom mjestu.

A na dan mog dolaska, predveče, desilo se nešto što mi je pokazalo: ovo nije Lužino, i ne možete nigde hodati, ili, u svakom slučaju, treba biti oprezan.

Kada smo usred dana stigli na stanicu Kant, dočekala nas je samo moja baka. Ujak Zatvorenik je bio na poslu. Radio je u fabrici šećera kao utovarivač. Uveče je baka bila zauzeta kraj peći, pripremajući večeru. Lebdio sam oko nje.

Nakon što je još jednom promešala varivo u livenom gvožđu, baka ga je pokrila poklopcem i, gledajući u daljinu, u polje, iznenada rekla: „A eto čika Volodja dolazi kući s posla. Trči, upoznaj me." Pogledala sam u pravcu bakinog pogleda. Čovek je išao putem koji je zaobišao prazan prostor prekriven uvelom travom, koji je ležao između kuće i fabričkog ribnjaka. Pojurio sam sa svog mesta i pojurio kroz pustoš, prelazeći prečicom. Ali nije ga bilo. Pošto nisam pretrčao ni pet metara, odjednom sam osetio strašne bolove u tabanima. Spuštajući se na travu, osjetio sam isti bol na guzi. Ne shvatajući šta nije u redu, uhvatio sam desnu nogu obema rukama i podigao je da vidim zašto me toliko boli. Iz tabana su im virile neke smeđe, okrugle, duguljaste stvari, nalik na uši, kojih je bilo u izobilju u njihovom kućnom podrumu u Lužinu.

Zgrabio sam jednog od njih i povukao. Stvar se lako odvojila od noge, ali krv je curila iz đona u tom području. Sjedio sam, zbunjen, šta da radim, dok mi stric Volodja nije prišao i uzeo me u naručje. Ovu lekciju pamtio sam do kraja života.

Malo-pomalo pavlaka koju je Apa miješao u kazanu promijenila je svoju bijelu boju u blago braonkastu i postala tečnija. Na kraju je u kazanu završila tečna, gotovo providna masa koju je apa Analno poznanstvo_1 pažljivo da vadi i njome puni glinene posude. Na dnu kazana je ostala gusta smeđa masa koja se sastojala od sitnih zrna. U to vrijeme brat i sestra su već stajali blizu ape, držeći u rukama činije. Apa ih je velikodušno napunio preostalom masom u kazanu, momci su seli tu na zemlju pored vatre, prekriženih nogu, i, stavljajući zdjele između njih, počeli prstima hvatati sadržaj i stavljati ga u usta. .Prvog dana kada sam slučajno prisustvovao ovoj proceduri, ostao sam da stojim u blizini ape i zabezeknuto posmatrao postupke svog brata i sestre. Moju kontemplaciju je prekinuo apin glas.

„Pa, ​​šta je s tobom. Donesi činiju”, obratila mi se na ruskom.

Naravno, odjurio sam kod bake po činiju. Sjedajući pored brata i sestre na zemlju, i ja sam, kao i oni, umočio prst u smeđu masu i stavio je u usta. “Ukusno!” „Tada nisam mogao da kažem šta je to „poslastica“, ali sam je pojeo sa zadovoljstvom. Još jedna lepota je bila što se sadržaj činije konzumirao bez ikakvog pribora za jelo, ručno.

Par dana nakon mog dolaska postala sam punopravni član dječije zajednice kod kuće. Dječak se zvao Baymat, a djevojčica Aichurek. Uglavnom smo se igrali sa njom, pošto je njen brat nestao negde odmah posle doručka, osim ako ga apa nije opteretio nekim poslom.

Aichurek me naučio novim igrama kamenčića i štapića i odveo me u kukuruzište. Tamo su se na visokim, prilično debelim stabljikama, višim od čovjekove visine, stisnuli debeli klasovi zrijelog kukuruza. Nikada ranije nisam vidio ništa slično. Klipovi su se lako otkinuli. I Aichurek i ja, nakon što smo ih razbili koliko smo mogli da ponesemo, otišli smo kući. I tu su stavili klipove u pepeo u rupu ispod kazana i čekali da se zrna ispeku. I takođe je bilo neverovatno "ukusno".

Ali najčešće su se, naravno, igrali "nadoknaditi" - jurili su jedan za drugim po ulici i po kući dok se nisu oznojili. I kada sam konačno uspio sustići Ajčurek, zgrabiti je u naručje i pasti s njom na toplo tlo, pričinilo mi je veliko zadovoljstvo i radost pobjede. A Aichurek uopšte nije smetalo kada sam se cijelim tijelom naslonio na nju, pritiskajući je na tlo.Samo je veselo zacvilila, pretvarajući se da pokušava pobjeći iz mog zagrljaja. Dodiri vrelih, znojnih tela izazvali su prijatne senzacije kod oboje.

Jednog dana, kada sam još jednom uhvatio i pritisnuo Aichurek uza zid obližnje nedovršene kuće, ona je iznenada rekla:

- "Hajde da uradimo ovo." - i rekao nekoliko reči na kirgiskom, od kojih sam razumeo samo "ata" i "ene" - "otac i majka", koje sam već savladao. Ali za svaki slučaj, klimnuo je glavom u znak slaganja, razumno pretpostavljajući da djevojka ne može ponuditi ništa što bi bilo opasno, i popustio je stisak na rukama. Aichurek se odmah spretno izvukao iz mog zagrljaja i, uhvativši me za ruku, povukao prema zjapljenim vratima kuće.

Kuća je bila potpuno ista kao Naš šef susjedna u kojoj smo Aichurek i ja živjeli. Dvije sobe, između njih zidana peć. Jedino ovdje nije bilo prozora ni vrata. A pod je bio loše izravnana prašnjava površina. Iz onih sasušenih gomila poput egipatskih mumija koje su se stisnule na podu bliže zidovima, bilo je jasno da ova napuštena, nedovršena kuća služi za nekakav dnevni ritual, bez kojeg ne može ni jedno živo biće.

Aichurek, nimalo postiđena ovim neprivlačnim tragovima živih bića koja su ovdje, počela je nogom čistiti prostor na zemljanom podu. Takođe sam počeo da joj pomažem.

Ubrzo je prostor očišćen, Aichurek je skinula gaćice koje je nosila, raširila ih i legla, stavivši ruke iza glave i široko raširivši noge. Njene crne iskošene oči usredotočile su se na mene s iščekivanjem.

Ne shvatajući baš šta žele od mene, zbunjeno sam zurio u Ajčureka, koja je ležala ispred mene na podu.

„Pa, ​​hajde, skini gaćice i lezi na mene“, objasnila je Ajčurek: „Samo se pobrini da.“ A onda je opet rekla nešto na kirgiskom i dodala na ruskom: „teško“.

Poslušno sam skinuo gaćice i pojavio se pred Ajčurekom u svom izvornom obliku. Moja buduća muškost počivala je spokojno na torbi koja mi je visila između nogu.

- Dodirni, postaće teško. – Ajčurek je pokazao izuzetno znanje.

Po Aichurekovom savjetu, uzeo sam svoj "petlić". Ali koliko god sam petljao po njemu, udarao ga dlanom, ćaskao, držao ga Dolazak sestre dva prsta, ništa nije pomoglo. Moja mala maca nije htela da postane tvrda. Aichurek je strpljivo čekala, puštajući jednu ruku ispod glave i milujući se između nogu. Iznenada su se začuli glasovi izvan zidova kuće. Aichurek je skočila podižući svoje gaćice sa zemlje. Prozorski otvor u prostoriji je bio visok i bilo nam je teško da ga preskočimo.

„Tamo!“ Ajčurek je pokazala rukom sa gaćama i pojurila do peći.

Zavukli smo se u otvorena otvora ložišta peći, na sreću još nije bilo vrata. Nije bilo moguće sjesti, a još manje stajati uspravno, pa smo legli jedno pored drugog, prislonjeni nogama uza Olechka_4 dio_2. U ložištu nije bilo puno mjesta, pa smo ležali, zbijeni jedan uz drugog. Aichurek je čvrsto stezala gaćice u ruci.

Glasovi su se približavali. Odjednom se vrlo blizu začuo glasan ženski smeh, a mlada Kirgistanka je ušla u sobu kroz prag. Hodajući do zida koji je bio udaljen od peći, podigla je rub haljine, spustila šalvare i sjela, raširivši koljena. Bilo je nešto crno u njenom donjem delu stomaka između nogu što nisam mogao tačno da vidim. Odjednom je iz ovog crnog potekao potok i počeo se širiti po prašini poda. A onda se njen pogled susreo sa očima koje su je gledale iz rerne. Nasmijala se i počela da govori nešto na kirgiskom.

Nisam razumeo o čemu pričaju, ali Ajčurek je stidljivo okrenula glavu od otvora za ložište. Žamor je utihnuo i žena se uspravila. Na trenutak mi je pred očima bljesnula tamna zaobljenost trbuha sa crnim trouglom ispod. Žena je podigla šalvare, spustila rub haljine i polako krenula prema izlazu. Prešavši prag, počela je da govori nešto na kirgiskom svom saputniku. Sada je dubok muški cerek odjeknuo izvan zida, a glasovi su počeli da se udaljavaju.

Aichurek i ja nismo odmah izašli iz rerne. A kada su izašli, navukli su gaćice i otišli kući. Nisam više želio ništa Miris dupeta usnule sestre igram.

Sljedećeg dana, ujutro, nakon doručka, sjeo sam na travu na rubu prašnjavog puta i čamio od dosade. Ajčureka nigde nije bilo, i nije mogao da smisli šta da radi sam. Zabavljao sam se u gledanju crne bube kako kotrlja zelenkasto-braon loptu kroz prašinu. Zakotrljao ga je nekako čudno: zadnje noge su mu bile naslonjene na vrh lopte, a glava na prašinu puta.

Toliko me je zanijela buba da nisam odmah vidio da se Aichurek i njen brat Baymat pojavljuju na cesti. Aichurek je hodala malo iza svog brata, noseći u rukama smotani ćilim.

Pojurio sam do njih, ali mi je Baimat nežno, ali odlučno dao do znanja da se on i njegova sestra mogu sasvim dobro snaći i bez mog društva. Aichurek se nasmijala i isplazila jezik.

Baimat i Aichurek su se udaljili prema polju kukuruza, a ja sam zbunjeno stajao i gledao za njima, ne shvaćajući zašto se danas ne mogu igrati s Aichurekom.

Što su se Aichurek i Baymat dalje udaljavali, to je moja radoznalost sve više rasplamsala. I čim su ušli u gustiš kukuruza, on je odmah krenuo za njima.

Baymat i Aichurek su hodali jedan za drugim, rastavljajući zelena debla. Konačno su stali.Da me ne vide, bacio sam se licem na zemlju. Baymat je rekao nešto na kirgiskom, a Aichurek je počeo prostirati prostirku između stabljika kukuruza.

U međuvremenu, Baimat je skinuo gaće i stajao gol, čekajući da njegova sestra završi s petljanjem po tepihu. I dalje nisam mogao da shvatim šta se dešava. Prateći Baymat i Aichureka, skinula je gaćice i legla na prostirku, široko raširivši noge. Baimat je kleknula između njenih nogu, a zatim je potpuno legla na Ajčurek. Sada uopšte nisam video šta se tamo dešava. Mogli ste samo čuti Baimata kako govori nešto na kirgiskom. Podigao sam se na koljena i vidio Aichurekove noge široko raširene i Baimatovo golo dupe između njih.

Baimat je opet nešto rekao, i njegovo dupe je potonulo i podiglo se. Ponovo je potonula i ponovo se podigla. Čuo sam Ajčurekov glas, ali nisam razumeo o čemu su pričali, pošto je ceo razgovor bio na kirgiskom.

Prilikom sljedećeg spuštanja Baimatinog dupeta, začuo se Aichurekov oštar krik, noge su joj se grčevito trzale i izvijale na prostirku. Kao odgovor, Baymat je oštro povikao. Njegovo dupe je počelo ritmično da se diže i spušta. Ajčurekovi sažaljivi jecaji mogli su se čuti u taktu sa njenim spuštanjem. Ne bih mogao reći koliko je ovo trajalo, ali sam se umorio od gledanja i U poseti umetniku sam se povukao.

Izašavši iz šikare kukuruza, odšuljao sam se prema kući. Duž prašnjave staze prolazio je uski žlijeb. Prošetao sam njome i nakon nekoliko metara vidio istu bubu, koja radi na istoj zelenkastoj kugli. Počeo sam sa interesovanjem da posmatram vrednog insekta.

Buba je vješto kotrljala loptu prašnjavom stazom, a ja sam se polako kretao iza nje. Na kraju, buba je otkotrljala loptu do dobro poznatog grma trave, gurnula je u rupu i nestala u njoj. Čučnuo sam blizu rupe.Našavši grančicu, počeo je da je bere u rupi. Koliko god da sam brao sa grančicom, ništa se zanimljivo nije dogodilo. Ubrzo mi je dosadilo, bacio sam grančicu i stao na noge. A onda sam ugledao Baimata kako izlazi iz šikara kukuruza. Ajčurek se pojavio za njim. Baimat joj je nešto rekao i pobjegao zbog svog dječačkog posla.

Aichurek je odlutao prema kući. Hodala je raširenih nogu na čudan način. Još je držala prostirku umotanu u cijev ispod ruke. Druga joj je ruka s vremena na vrijeme dodirivala donji dio trbuha, a Aichurek je lagano jecala. Ruka joj je napustila stomak, podigla se i razmazala suze po licu.

Kada mi je Ajčurek prišla, skrenuo sam pažnju na njeno lice umrljano suzama. Ono što mi je takođe zapalo za oko je to što mi je ispod gaćica tanka crvena pruga klizila niz unutrašnju površinu moje noge.

Aichurek je, ne reagujući na moj poziv njoj, polako krenula prema kući. Gledao sam za njom, zbunjen, ne shvatajući šta se desilo i kako sam ja kriv.

Viktor Petrovič zaćuta i pogleda na sat.

- Viktore Petroviču. I onda, šta se dalje dogodilo. – začuli su se u prostoriji nestrpljivi glasovi.

- Pa, to je to, to je to. Sljedeći put. Ručak je već gotov. Idemo na posao, na posao.