Postojala je stvar

Bila sam 20-godišnja djevojka s bubašvabama u glavi. Kao i sve (ili skoro sve) mlade žene mojih godina, imala sam veliku privlačnost prema suprotnom polu. Kako sam izgledala prilično atraktivna, nisam imala apsolutno nikakvih problema sa momcima. A sada je, možda, došlo vrijeme da pričamo o mojim "žoharima". Sećam se da sam u detinjstvu, imao sam oko 12 godina, gledao film gde je neki kozak, izloživši dečaka od oko 14 godina golog do pojasa na klupi, šibao ga bičem po leđima. Tada sam imao pomešana osećanja. S jedne strane, istovremeno mi je bilo žao dječaka, ali s druge strane, željela sam da ova scena potraje duže i da ovaj zločest nastavi da lupa dok ovo derište ne vrisne. Takođe sam zaista želeo da vidim leđa i da se divim prugama, što se nažalost nije desilo. Kasnije sam se često sećao ovog filma i uvek sam zamišljao sebe na mestu ovog kozaka, kako šibam gola leđa nesrećnog dečaka. Pošto sam odrastao i imao pristup internetu, čitao sam i gledao mnogo o svom hobiju. Međutim, shvatio sam da sve to nije bilo dobro i, štaviše, bilo je strašno. Uvijek sam se stidio ove želje i nikome o tome nisam pričao. Samo sam redovno imala zdrav seks sa momcima i sve vreme sam razmišljala šta da ne ispalim u naletu strasti.

Nekoliko dana nakon mog 20. rođendana, otišao sam na internet i počeo da gledam fotografije svih vrsta bičeva i sličnog po prodavnicama. Posebno mi se dopao bič, dugačak 2,5 metara. Gledala sam ga ne skidajući pogled i svakakve pokvarene misli su mi se vrtjele u glavi. Na kraju nisam mogao odoljeti i naručio sam ga. Zatim sam nekoliko dana ujutro prvo išao provjeriti e-poštu.I konačno, nakon nedelju dana, došao je. Skoro dotrčavši do auta, sjeo sam za volan i odjurio do pošte. Užasno me uplašila pomisao da bi neko saznao za ovo. Međutim, u pošti je sve prošlo bolje.

"Potpiši", izlanula je starija tetka, uvijek nezadovoljna životom.

Kod kuće sam lagano drhtavim rukama odmotao paket i izvadio paket. Da da. Tačno kao na slici. Na početku je debela, postepeno se sužava, a na kraju je tanka, jaka traka kože. (bičevi sa resicama na krajevima iz nekog razloga su me izludili). "Pa, dobro, šta je sledeće???" - pomislio sam, "Zašto sam te dovraga uopšte kupio??"

Živjela sam u svojoj kući koju su mi kupili roditelji. Mala, ugodna vikendica koja je stajala na periferiji grada. Bilo je čak i malo dvorište gdje smo prijatelji i ja pravili žurke onih dana kada su naši rođaci negdje odlazili iz grada. Zaboravio sam da kažem Crvenokosa i strastvena moji roditelji su živeli 10 minuta vožnje od mene i nije me uopšte privlačila mogućnost da će doći i naći mene i moje prijatelje kako pijem i zabavljam se.

Ubrzo nisam izdržao i, ostavljen sam, izvadio sam bič, izašao u dvorište i lagano mahnuo njime. Naravno, u početku ništa nije funkcionisalo. Ali nakon nekoliko mjeseci gotovo svakodnevnog treninga, naučio sam paliti, pa čak i gasiti svijeće kupljene u obližnjoj željezari. Naravno, kada sam ponekad udario o ogradu, zamišljao sam da ne udaram u komad drveta, već u leđa nekog momka kojeg poznajem. Štaviše, u mojim snovima dječak nije bio potpuno gol, već u farmerkama ili kratkim hlačama. Ne znam. Vjerovatno će sve ovo zauvijek ostati san i moja tajna.

U svakom slučaju.Inače, danas je zvao moj otac i rekao da on i moja majka idu kod bake na tri dana. Pa, super. Mada me sada ova vijest više ne raduje kao prije. Ujutro sam počeo uobičajeno - nazvao sam najbolju drugaricu Svetku. Prvo smo odlučili da idemo na fudbal. Domaći tim je igrao protiv drugog Zadrischenska. Devojke i ja smo uvek išle na fudbalske utakmice, iako je nama sam sport bio, blago rečeno, u drugom planu. Samo smo gledali i razgovarali o nekom finom momku iz našeg tima ili iz gostujućeg tima. Iako smo sve iz našeg tima poznavali dugo, i po imenu i lično. I sada, nakon što smo kupili pivo, sjedili smo na rubu podijuma i razgovarali o svim vrstama ženskih gluposti. Ekipe su se pojavile i ja sam se već spremao da gledam jednoličan spektakl, kada sam odjednom ugledao NJEGA. Odmah je ućutala i počela intenzivno da bulji u momka.

- Marina!. - nasmejani glas moje drugarice izveo me je iz omamljenosti. "Da li ti se svidelo?"

„Da“, nasmešila sam se, „ko je ovo?“ Čini se da je iz našeg tima, ali ga nisam ranije vidio.

- Znači ovo je novi momak, danas igra prvi put, zove se Tema. Zaista sladak?

„Zaista je zgodan“, rekla sam sanjivo.

Nepotrebno je reći da se sada fudbal povukao ne u drugi plan, već na četrdeset sedmo mjesto. Visok je otprilike 183-186 cm Preplanule noge, slatko lice, vitak, tamne kose. Hmm. Tip je stvarno sladak.

- Da, zvaćemo ga danas kada idemo u šetnju sa vama. Hajde da se bolje upoznamo - lukavo je rekla Svetka.

I tako smo u bučnoj grupi otišli kod mene. Pozvali smo drugu djevojku i uzeli par momaka iz našeg tima. I naravno, sveprisutna Svetka je zvala Artjoma, dok sam ja stajao u blizini, praveći ravnodušnu facu.Artem se na žurci u početku ponašao povučeno, ali onda se piće osetilo i već smo bili daleko od svih, lepo ćaskali sa njim, raspravljali o svakojakim sranjama. Iz ovog “sranja” sam saznao da se nedavno doselio u naš grad sa ocem vojnikom, a majka ih je napustila prije Hajde da probamo u guzici godine. Takođe da je nedavno napunio osamnaest godina i da mu tata mnogo pije, te da ga je posljednji put vidio treznog prije otprilike dva mjeseca. Općenito, Tema je bio prilično prijatan mladić za razgovor, bez čuda i razmetanja. Činilo mi se smiješnim što je htio nešto da mi kaže kako bi se pokazao preda mnom. O tome kako kul igra sve, itd, itd.

„Izvini Marin, moram da idem“, iznenada je rekao neočekivano.

Gurnuvši mu sto rubalja, pozvao sam ga i otpratio do taksija. Vrati se. Postalo je strašno dosadno. Pristojnosti radi, družio sam se sa narodom još sat vremena i suptilno nagovijestio Svetku da je vrijeme za odlazak. Svetka je sve shvatila i poljubila me u obraz i odvela goste kod sebe.

Ušao sam u kuću i otvorio bocu konjaka. Sedeo sam, pio, razmišljao. Na kraju sam uzeo telefon i napisao poruku. “Možeš li doći kod mene sutra?” Pošalji. Pretplatnik Artem. Zapalio sam cigaretu. Odgovor je stigao za otprilike pet minuta, što mi se činilo kao vječnost. "Pa, da. U koje vrijeme i zašto?" Fuj. Malo je laknulo. sad moramo da razmislimo šta da odgovorimo. "Oko deset sati ujutru. Imaću jednu molbu za tebe. Obećavaš da nećeš odbiti. )))." Pošalji. Još jedno mučno čekanje. "Prokletstvo, sutra ujutro idem na univerzitet." E, to je sve, pomislio sam i natočio sebi još jednu čašu. Nakon još pola sata, telefon je ponovo počeo da zvoni. Svetka je verovatno opet nešto zaboravila. Ali ne. Artem. "Zaboraviću na učenje. Biću s tobom sutra u deset tačno. Kakva je Ukrcavanje 2 dio molba?)." Odgovaram: "Reći ću ti sutra))."Ponovo čekam. "U redu, obećavam da neću odbiti." Sranje. Šta sad da radimo??. Kako da mu kažem šta mi zaista treba od njega. I da li mi treba. Šta ako.??. Pitanja su mi se zbunjivala u glavi. Ali srazmjerno tome koliko je popio, želja za bičevanjem Artjoma postajala je jača i sve je izgledalo mnogo jednostavnije. Ali znao sam da ću se sutra, nakon što se malo otrijezniti, užasnuti na sebe. Nisam primetio kako sam zaspao.

Probudio sam se oko devet ujutro. Počeo sam da kopam po telefonu. Pa naravno. Kakva sam ja budala!!. Prokletstvo, popio sam piće. Izvukao sam još jednu flašu. Otpila je gutljaj pravo iz boce. Pa dobro. Odjednom je postalo nekako lakše. Na kraju, ništa TAKVO nisam napisao. Smisliću neku glupost, recimo da je kompjuter počeo da usporava, kažu, vidi. Iako možda uopšte neće doći.

A sada je deset. Gledajući kroz prozor, vidio sam minibus na stanici. Srce mi se steglo. Fuj. Ugledavši Temu, izletio sam na ulicu i pojurio da otvorim kapiju.

„Zdravo,“ Artem se osmehnuo.

- Pozdrav, uđi, ne čekaj. Idite u dvorište i sjednite za sto koji stoji ispod drveta. Pa, gde smo sedeli juče. - rekao sam i otrčao u kuću. Uzeo sam nedovršenu flašu i par piva i po. Ona se vratila. Artem nije odbio i počeo je da pije konjak sa pivom. Razgovor, koji na početku nije išao dobro, konačno je počeo. Rekao sam nešto neumjesno i krišom pogledao svog Nedostajati. Crni šorc tik iznad koljena, bijela majica. Hmm. tipova garderoba očigledno nije bogata.

I opet, kao i juče, što sam više pio, sve mi se činilo lakšim. Ali kako da okrenem razgovor u pravcu u kojem želim?

-Aw!. Marina. „Gubimo te“, rekao je Artem veselo.

-Ovdje sam. Sve je uredu.

-Slušaj, o kakvom si zahtevu juče pisao?

Evo ga. Činilo se da se sve okolo ljulja. Glupo sam treptala, ne znajući šta da kažem.

“Jesi li otporan?” upitala sam tiho.

„Pa da“, začuđeno Podizanje roba 1 odgovorio Artem, „ali šta?“

Gospode. Šta da radim. Oblizala sam suve usne. Iz nekog razloga sam počeo da preturam po džepovima. Izvukla je punjač za svoj mobilni telefon koji je uvijek nosila sa sobom. Presavio sam gajtan na pola.

„Možeš li izdržati stotinu udaraca sa ovom stvari?“ glas mi je zadrhtao, ali više me nije bilo briga.

Pa, šta sad. Hoće li ustati i otići. Vjerovatno bih na njegovom mjestu uradio isto.

-Stotinu. “Hajde”, čuo sam odgovor i poludio.

Odjednom je postalo nekako lako. Pitam se o čemu sada razmišlja?

-Ali kao. Mislim, na kom mjestu?”, nastavio je.

„Na leđima“, odgovorio sam, „ponekad će preplaviti grudi i stomak“, iznenadio sam se sopstvenoj drskosti, primetivši u sebi da mi glas više ne drhti.

-Ahh. Pa, hajde da udarimo pozadi. „Ne tvoje dupe, inače je neprijatno,“ osmehnuo se.

Je li to tako lako. Jedva sam mogao vjerovati šta se sada dešava.

- Pa, idemo, stanite uz drvo i oslonite se na ruke. Samo ovo. udariću te jako”, upozorio sam.

„U redu je“, odgovorio je Artem i uradio kako sam rekao.

“Jesi li nešto zaboravio?” - Budi tako drzak.

-Šta.

-Skini majicu.

Artem je skinuo majicu i ponovo naslonio ruke na drvo. Da!. Njegovo tijelo je bilo savršeno sa moje tačke gledišta. Gladak, bez dlake, preplanuli torzo. Nežna baršunasta koža. Male tamne bradavice i takve dirljive kocke na stomaku.

-Spreman?

-Da.

"Jedan", počeo sam. Zamahnula je i svom snagom udarila vrpcom preko Artemkinih golih leđa. Na glatkoj koži preko lopatica pojavile su se dvije bijele pruge, koje su odmah postale crvene i natekle.Pošto sam mu se divio, udario sam ga i drugi put istom snagom, odmah iznad prvog udarca. Zatim treći četvrti, peti. Artem nije ispuštao zvuk tokom pogubljenja. Nisam ni jaukao.

„Odmori se malo“, rekao sam, „da li te mnogo boli?“

-Budite strpljivi, šta vam je sa leđima. Ima li puno krvi?

Vau. Mislio je da već krvari.

“Ne”, lukavo sam se nasmiješio, bičevao sam se bez vučne rude.

„Mmm. Kako je to sa brzim izvlačenjem?“ Sada mu je glas drhtao.

- Želiš da znaš. Mogu to srediti. Samo ne sa gajtanom, već nečim drugim. - Kako sam mogao zaboraviti na bič. Sada će ovo biti uzbuđenje. Pao sam u ludnicu.

„Hajde“, složi se Tjoma, „i čime?“

Utrčavši u kuću, donela je bič i namotaj konopca za veš.

„Oh, ne seri!!!“ uzviknuo je Artem, „odakle ti to?“

-Kupio sam.

“Da, možeš tako ubijati!” uplašio se.

„Gašim s njim svijeće i dobro rukujem“, odgovorio sam, „uskoro ćete se i sami uvjeriti.“

„U redu“, rekao je, „ali zašto konopac?“ Želiš li vezati?

-Da.

- Nekako sam uplašena.

-Ne plašite se, sve će biti u redu, složite ruke.

„Čekaj malo“, odjednom mi je pala na pamet misao, „imaš li gaćice ispod šortsa?“

„Naravno“, odgovorio je.

-Skini šorceve.

-Pa dobro.-Artem je skinuo šorts i videla sam da je obukao široke kratke bele gaćice, koje su se lepo slagale sa njegovim preplanulim telom.

Nakon što sam nekoliko puta omotao konopac oko njegovih zapešća, odveo sam ga do drveta, bacio konopac preko debele grane koja je visila na visini od oko tri metra, zamolio Tjomu da stane na prste, povukao ga tako da je momkovo telo bilo ispružio se i jedva je dodirnuo tlo nožnim prstima.

„Arteme, samo pokušaj da se ne pomeraš, inače bi posekotine mogle da ostanu ozbiljne“, internet pripreme su uzimale danak.

Prišao sam mladiću i, ne mogavši ​​odoljeti, rukama prešao preko njegovog napetog tijela. Jedva dodirujući se, nekoliko puta je dlanom prešla preko golih leđa, a zatim preko grudi i stomaka, "slučajno" dodirnuvši bradavice. Artjom se u isto vreme lukavo osmehnuo.

-Pa, jesi li spreman. - Razmrsila sam mu kosu, - Ovo će biti duplo bolnije od vrpce.

-Je li moguće vikati?

-Nepoželjan.

„Onda mi daj komad drveta u zube“, upitao je.

Nakon što sam obrisao otvarač, zabio sam Analni safari 1 dio ga u zube. Zatim ga je pomilovala po leđima smotanim bičem.

-Da ti pokažem kako se koristim bičem?

Artem je odmahnuo glavom. Pojurio sam u kuću po crveni marker, a onda sam prišao momku ispred i nacrtao dvije pruge. Jednu sam zaokružila na sredini trbuha, drugu sa pola leđa ispod pazuha i završila precrtavanjem lijeve bradavice. Odloživši marker po strani, pažljivo sam pregledao Artemovo telo. Jazavčar. Nigdje blizu kože nema vena. Samo u tvojim rukama. Noge su takođe bez vena. Pa super. Možemo početi.

“Preostalo je 95 udaraca”, najavio sam i napravio tri koraka unazad, odmotavajući bič dok sam išao.

Zamahujući, poslala je bič prema struku, lagano ga povlačeći prema sebi. Klik i bič omotan oko stomaka pogodili su tačno prethodno nacrtanu traku, uzrokujući trenutno natečenu tanku traku. Temka je zadrhtao cijelim tijelom i nagnuo se naprijed, ali nije izustio ni glasa. "Vau, tako je strpljiv", pomislio sam, "pa, to je tek početak. Hajde da nastavimo." I nastavio sam. U početku sam bičem uglancao uglavnom gola leđa nesretnog tinejdžera. Pljusnula je, otvoreno uživajući u svojoj potpunoj moći nad svojim bespomoćnim vitkim tijelom. Divio sam se svakoj pruzi koja se pojavila na njenim tamnim leđima. Međutim, nije bila naročito revna, trudeći se da prije vremena ne posječe mladićevu nježnu kožu dok ne prokrvari.Do tridesetog udarca znoj se pojavio na Artjomovom tijelu i potocima se slijevao po cijelom tijelu. Tip se nije vrtio, ali se svakim Postojala je stvar izvijao tako da me je to još više napaljivalo. Jedva sam se suzdržao da ne počnem da bičem punom snagom. Htjela sam svakim udarcem rasparati ovo prekrasno tijelo i povući krv, da ovaj tvrdoglavi momak konačno zastenje. Doveo sam broj udaraca do pedeset, smotao sam bič i prišao Artemu.

„Sjajno se držiš“, rekla sam i prešla rukom duž dečakovih prugastih leđa. Artjom je lagano zadrhtao od ovoga. Nije bilo krvi. Samo na jednom mjestu, gdje se vrh biča malo okrenuo na bok, malo je curila traka krvi. Pogledao sam ga u oči i shvatio cenu njegovog ćutanja. Bili su mokri od suza. Tema je okrenuo svoje slatko lice, postiđen što sam video njegove suze. Čudno, ali uopšte mi ga nije bilo žao. Postojala je samo jedna želja. Želja da se nastavi.

„Suze su normalna reakcija“, rekao sam, „nema čega da se stidimo“.

Poljubila sam ga u mokru jamicu na njegovom obrazu i lagano ga uštinula za bradavicu.

-Da nastavimo. Samo stvarno.

Klimnuo je glavom. I nastavio sam. Glasan zvižduk, zvonki škljocaj i bič se prelio precrtao je tipova prsa sa prugom krvi koja je obilno curila. Artjom je ispustio otvarač za flaše iz usta i dahnuo. Odlično. Vrteći bič u vazduhu, ponovo sam ga poslao prema Artemovom telu. Kada je stigao do cilja, oštro sam ga povukao prema sebi i krvava pruga je okružila momkov torzo. Tyoma je tiho vrisnula. Odlično. Krv mu se pojavila na leđima i grudima, tekla u tankim mlazovima.

Međutim, s vremenom je alkohol polako nestao i pojavio se osjećaj nečeg užasnog.Gospode.šta ja radim?. Bacio sam bič na zemlju i dotrčao do Artema, koji je skoro visio.

„Žao mi je. ovo je strašno. sve ovo. žao mi je“, promrmljala sam.

"Da, lan", tiho je rekla Tema, "sve je u redu." Ako zelite mozete nastaviti.

„Neću“, prekinula sam ga.

Tada sam mladića odvezao i pažljivo tretirao njegove tragove, trudeći se da ne nanesem nepotrebnu bol.

„Divan si“, rekla sam, prolazeći rukom kroz njegovu raščupanu kosu.

“A ti?” odgovorio je.

Tog dana Artem je prenoćio kod mene. Užasno sam se sramio svega i vjerovatno sam ga iznervirao svojom zabrinutošću. Skuvao sam hranu, stavljao je u krevet, osim možda pročitao priču za laku noć. I sutradan je otišao. Nakon što sam ga ispratio, mentalno sam se zauvek oprostio od njega.

Prolazili su dani i sedmice. I jednog dana je nazvao. Ponudio je da se sretnemo. Stigao sam. Sedeli smo u kafiću i pričali. Nakon toga smo se počeli redovno viđati. Nekoliko puta je dolazio kod mene. Pili smo kafu, srdačno ćaskali i oboje se pretvarali kao da se to nesrećno jutro nikada nije dogodilo.



Nastavlja se.