Čekao sam_2 dio

1.
Probudio me je visok Duboko dolje dio 3 oštar zvuk koji kao da se uvukao u moj umorni mozak. Nisam odmah shvatio šta je to. Nastupila je tišina, ali trenutak kasnije sve se ponovilo. Otvorio sam oči, sat mi je namignuo krvavo crvenom - 3.34. Zgrabio sam telefon.
-Ko je ovo?
Na drugom kraju linije neko je govorio poznatim glasom. Nisam ga čuo nekoliko godina. Nisam razumeo o čemu pričaju. Samo sam pokušavao da saznam kome pripada ovaj glas. Zatvorila sam oči i u glavi mi je bljesnula slika, djevojčica sa prasicama. Moj bože. Ovo je Lena, moja sestra Lena, nismo razgovarali nekoliko godina.
-Valera, čuješ li me, Valera?
-Čujem te, šta ti je?
Počela je da jeca, u slušalici su se začuli histerični jecaji.
-Lara, pokušala je da izvrši samoubistvo.
Nisam znao šta da kažem. Nećakinju Laru, posljednji put sam je vidio kad je imala četrnaest godina. Izvršila je samoubistvo. Nisam mogao naći šta da kažem
-Ona je mrtva?
-Ne, doktori se još muče.ne znam.Šta će biti, a?
- Smiri se, Lena, zaboga, smiri se. Ona to može podnijeti. Gdje joj je otac?
-Vidiš, nema ga.Nema ga sad.Nema ga.nemam kome da se obratim.
- Tačno je da ste zvali. Doći ću u Moskvu. Voz, po mom mišljenju, kreće u 21 sat, dođavola, ja sam autom.
Čuo sam nove jecaje na telefonu: "O moj Bože!"
-Saberi se, sve će biti dobro, čuješ, sve će biti dobro. Doći ću, doći ću uskoro. Bili smo razdvojeni.
Sjeo sam u krevet, izvadio cigaretu i zapalio je. Imao sam strašnu glavobolju nakon pića. Nisam to mogao shvatiti. Da li da idem uveče vozom, autobusom ili autom sada. Đavo zna. Ne mogu ništa da shvatim.
Ustao sam iz kreveta i otišao u kuhinju. Moram da pijem, inače ne znam šta da radim.Sipao je votku u čašu i prevrnuo je. To je bolje. Odlučio sam odmah ići autom. Ne obazirite se na sve vrste stvari, samo ga pokupite i idite. Moskva je udaljena 500 kilometara, mogu stići za nekoliko sati. Obukao sam se i izašao napolje. Noćna svježina je bila ugodno okrepljujuća.

2.
Glava porodice-3_1 sam u Moskvu. Morao sam da idem u odvratno Koptevo, nisam se sećao puta, morao sam dugo da stajem i proučavam mapu, glava me je strašno boljela, a razumevanje rute je trajalo nepristojno. Ipak, shvatio sam i pola sata kasnije bio sam u Lenjinovoj kući, tornju od crvene cigle. Popeo sam se na trinaesti sprat i nazvao. Lena je otvorila vrata. Lice joj je bilo natečeno od jecaja.
“Kako je ona?” upitala sam umjesto pozdrava.
“Ona će preživjeti,” i jurnula mi je u zagrljaj.
-Pa, rekao sam ti.
Ispostavilo se da je Lara prerezala vene. Neki njen prijatelj ju je napustio, a ona nije preživjela raskid njihove univerzalne ljubavi. Bog zna šta. Nedavno je bila djevojčica. Slično njegovoj majci u istoj dobi. A sad neka Julija. Iako je Juliet imala četrnaest, čini se. Lara ima devetnaest. Patimo mi, pate naša djeca. Glava mi je ponovo postala teška. Trebalo mi je piće.
-Lena, ti nemaš.
- Da, naravno, kakva sam ja budala, idi u kuhinju.
Pili smo.
“Kako živiš?” pitala je moja sestra.
-Sve je isto, predajem teorijsku mehaniku na Okrutnost sada fakultetu. Ja sam docent, možete li zamisliti?
-Da?
-Da. I dalje pijem isto, nisam se oženio nakon Kristinine smrti i vjerovatno se neću oženiti. Sve je isto. Šta se dešava sa tobom i Olegom?
-Pre dve godine nas je napustio. Oženio se nekom Ukrajinkom i otišao u susjedne zemlje. Zaboravio je na nas. Ne piše ni Lari.Čini mi se da ona brine o njegovom odlasku mnogo jače nego što to priča. Možda je zato ona. Lena je ponovo počela da plače, ja sam pio više.
-Kada mogu da je vidim?
-Sad je kasno, sutra, ali sad se odmori.
-Ne, hajde da razgovaramo bolje.
Pričali smo do kasno u noć. Nismo se videli tako dugo. Tokom našeg prethodnog života, Lena i ja smo bili daleko jedno od drugog. Nisam bio u kontaktu. Viđali smo se samo u tužnim i radosnim prilikama. Moje i Kristinino vjenčanje, Lenino vjenčanje, Larino rođenje i Kristinina sahrana. Više nisu razgovarali. Tiho sam se pio do Kraj radnog dana i nisam htio prihvatiti njenu pomoć. Rekla je da postajem kao naš otac. Poslao sam je strašno. Više nismo pričali, a sad ovo.
Otac nam je bio kao stranac. Bio je alkoholičar. Mi nismo bili zainteresovani za njega, on je bio zainteresovan samo za sebe. Njegovo otuđenje od nas prenosilo se na nas u međusobnom odnosu. Biti zajedno bila je agonija za nas. Kada smo odrasli, prestali smo da se viđamo. Štaviše, pobegao sam iz Moskve u Smolensk, kod Kristine.
Jutro je stiglo.

3.
Bolnica je bila nedaleko od kuće. Mi smo hodali. Uživao sam na toplom prolećnom suncu. Nije mi se ni pilo, u tom trenutku sam bio nekako spokojno miran. Činilo se da je nakon nekakvog vihora, koji je sve stvari u prostoriji podigao i pomešao u vazduhu, sve odjednom i magično stalo na svoje mesto. Nesto se desilo.
Teško su nas pustili u bolnicu. Prvo su rekli da je ponedjeljak sanitarni dan. Nakon Leninog nagovaranja, rekli su da ovo nije radno vrijeme. Vrati se za dva sata. Dojadilo mi je i stavio sam desetku, nakon toga su nas odmah pustili.
U sobi za četvoro je bilo šest osoba.Pitam se da li je to granica ili se može povećati na deset. Lara je ležala na krevetu kraj prozora, pod kapaljkom. Oči su joj bile zatvorene, ali nije spavala, osjetio sam to. Prišli smo bliže. Bože, kako se promijenila.
Lara nije izgledala kao uplašena, zbunjena djevojka koja je učinila nešto glupo zbog nečeg još glupljeg i sada je strahovito zabrinuta zbog toga. Bila je uvjerena u ispravnost svojih postupaka i sigurno bi ponovila svoju akciju, to sam shvatio apsolutno tačno. Lara je otvorila oči i pogledala me. Vidio sam tužne oči, koje su istovremeno zračile nekom vrstom samopouzdanja i nekakvim nama nedostupnim znanjem. Samo je rekla: "Zdravo, Valera."
-Kako se osjećaš?
-I ti?
-Dobro sam.
-Osećam se bolje, samo neka slabost. I ruka mi je utrnula od IV.
-Proći će.
Lena je plakala, ja sam je zagrlio. Onda ju je pustio, donio stolicu s drugog kraja sobe i posjeo je. Ćutali smo. Lara je rekla:
-I šta ćeš sa mnom?
„Ne sada“, jecala je Lena.
Odjednom sam rekao:
-Ići ćeš sa mnom u Smolensk. Za ljeto. Tamo imam vikendicu, tu je šuma i rijeka. Odmoriti se.
Kada moja majka bude na odmoru, doći će kod nas.
„Da, slažem se“, rekla je Lara i zatvorila oči.
Kada smo izašli iz bolnice, Lena mi se zahvalila.
„Da“, rekla je, „biće bolje, biće bolje.

4.
Bio je to sam početak ljeta. Auto je nečujno vozio autoputem. "Besame mucho" je svirao sa radija. Lara je sjedila na prednjem sjedištu zatvorenih očiju. Nosila je kratku crvenu haljinu i bijele sandale. Kosa joj je lepršala na vrelom vetru, a s vremena na vreme neki nalet podigao je njenu ionako kratku suknju, otkrivajući punačka bedra prekrivena zlatnim dlačicama.Ponekad je odložila stvar, ponekad ne. Stavila je ruke iza glave, otkrivajući svoje divno neobrijane pazuhe. Tokom Sex with young putovanja razmijenili smo samo nekoliko fraza, ali to je bilo dovoljno.
„Ipak ću to učiniti“, rekla je Lara.
- Znam, ali nadam se da se to sada neće desiti.
Ona se nasmijala. Vozili smo dalje. Brojač na brzinomjeru je odbrojavao kilometre, ali meni se činilo da joj odbrojava i moje vrijeme ističe. Pogledao sam je. Lara se mnogo promijenila od svog šmrkavog djetinjstva, kada mi je sjela u krilo i zamolila me da joj kažem neku glupost. Sada je više nisam gledao kao dijete, ne kao rođaka, već kao zrelu ženu. Palo mi je na pamet da se, vjerovatno, ljudi poput nje u idiotskim knjigama zovu fatalne žene. Mada, nikada nisam sreo takve ljude. Oni svojim ljudima donose potpunu dekonstrukciju. Njihovi muškarci prije njih nisu imali prave žene, a poslije njih nikada neće imati Pljuskanje zbog pušenja žene. Nisam imao ženu nekoliko godina. I stajao je kod mene vrlo rijetko, na punom mjesecu. Sada nisam imao želju da posjedujem Laru. Jednostavno sam već imao osjećaj naše zajedničke sudbine i približavanja kraja. Opet me zaboljela glava. Zaustavio sam auto, okolo su bile kolske njive, nije bilo ni jednog auta na autoputu. Spustio sam glavu na volan i lupanje u sljepoočnicama je prestalo. Lara je otvorila oči i pogledala me sa smiješkom, ali nije ništa rekla. Pojačao sam muziku i pojurio naprijed. Nalet vjetra joj je raznio kosu. Nasmijao sam se, a ona se nasmijala, opušteno i potpuno srećno.
Zvučalo je "Besame mucho".

5.
Na satu je 3.43. Ležim na krevetu ispod mokre posteljine.Sanjao sam neke mutne crvene potoke. Pokušao sam da izađem iz ovog potoka, ali moje ruke i noge, kao što se često dešava u snu, odbijale su da me poslušaju. Probudio sam se sa stenjem u 3:39.
Čuo sam korake. Bijela senka, poput duha, skliznula je u toalet. Trenutak kasnije čuo sam potok, koji je jačao, hrabro i bestidno zalijevao toalet. Osjetio sam lagano peckanje između nogu.
Vrata toaleta Samo rob se otvorila i ja sam zaslijepio. Na zracima svetlosti iz toaleta, u beloj majici koja je jedva prekrivala mesto koje je pre sekundu prekinulo tišinu, stajala je Lara. Polako, kao da gleda u usporenom snimku, prešla je rukom duž bedra, podigla materijal u bijelom valu i vidio sam međunožje obilno obraslo crnom dlakom. Počešala je macu sa dva prsta. A onda se svjetlo ugasilo.
Srce mi je kucalo kao bubanj u nekom idiotskom plesu. Kurac je stršio kao da nije bio deset godina. Bio sam zapanjen i zaslijepljen. Onda sam se sjetio prije koliko godina sam pobjegao kući sa slomljenim nosom. Krv mu je kapala na košulju i na pod. Otvorio sam vrata stana i otrčao u kupatilo. Otvorio sam vrata kupatila i ukočio se na pragu, video sam svoju sestru Lenu, potpuno golu - koja je u tom trenutku sapunala zadnjicu. Stajao sam na pragu, curila je krv, Lena me iznenađeno pogledala, a zatim vrisnula. Moj otac je utrčao i udario me u vilicu. Majka i Lara su požurile da me zaštite. Vrisnuo je, prskajući pljuvačku.
-Oh, ti jebeni perverznjaku.
Vikao sam da nisam ja kriv i neke druge gluposti. Ali znao sam da je to moja greška. U tim trenucima sam gledao svoju sestru na način na koji niko nikada ne gleda u sestru. Nakon nekog vremena sam otišao od kuće.
Moja posljednja žena je vrisnula kada sam je pojebao u kupatilu s njenim dupetom okrenutom prema meni
- Nemoj stati, nemoj stati. Nisam stao. Cijelim putem sam bježao od života i od ovih uspomena. Činilo mi se da sam zaboravio na to, čak sam mislio da se to nije dogodilo. Ali kad sam vidio Larinina ramena, kosu ispod ruku, nožne prste - vratila se stara žeđ i nije nestala, kao da je potok zaustavljen branom probio i odnio me a da mi nije dao priliku da ostanem na mjestu. Njena pička je bila moja kazna, moja nagrada i moja kazna.

6.
Zamoran dan pakovanja, preseljenja na dachu i smeštanja ovde je završen. Sutra će sve doći na svoje mjesto. Stići će Lena, prošetat ćemo šumom, plivati ​​u rijeci. Sve će uspjeti. To sam i mislio, a nisam se tome nadao i nisam htio. Došla je kod mene, morala je doći. U kratkoj majici, raščupane kose, smrdi na znoj. Bojim se, mogu li da legnem s tobom. Ili je ona to rekla ili sam ja tako mislio. Legla je, okrenuvši mi leđa, ne pokrivajući se čaršavom. Stavio sam joj ruku na rame. Pokrila je moju ruku svojom. Pritisnuo sam se uz nju, kurac mi je ležao u naborima njenog dupeta. Nije čak ni trznula na potpuno nevin dodir. Udahnuo sam miris njene kose, bio je opojan.
"Jebi me", rekla je.
Stavio sam joj ruku na lice. Glatko čelo jake volje, pernate obrve, male četkice trepavica, tanak nos. Zabio sam mali prst u nozdrvu kao da pokušavam da nađem nešto tamo, ali tamo nije bilo ničega. Tanke nežne usne, pravi cvet. Ne ovaj ispod. Taj cvijet je destruktivan, ovaj je pun života. Dimple chin. Ronim iz hladnoće u vrućinu vrelog, vlažnog pazuha. Pune grudi sa tvrdim bradavicama. Elastični stomak, čekajući rođenje novog života. A početak me dočekuje gustom šumom tvrdih dlaka.I konačno ona, pička njenog veličanstva. Ali naše putovanje još nije završeno. Unutrašnja strana butina, koljena, potkoljenice i mala ružičasta peta i stopalo sa uvijenim prstima. Uzimam ovu štiklu u usta - kao skupo voće, sisam je sa svih strana i ližem jezikom. Svaki njen prst zaslužuje da bude u mojim ustima. Ukrcavanje 2 dio se dižem više. Moje usne i jezik su kao dva putnika na novom, tek otkrivenom ostrvu. Jedan se trudi da obiđe što više lepih mesta, dok drugi želi da sve pažljivo ispita.
Napokon stižemo do Kraljice noći i zaronimo u nju. Jauci se čuju odnekud odozgo, veoma daleko. Onda ja, kao čamac, klizim preko Lare, usnama do njenih kockica, a kurac pravo na metu: "Bingo!" Ovo je cilj mog celog života, konačno je postignut.

7.
- Tvoja majka dolazi danas. Kako ćemo se ponašati?
-Ne znam.
-Nismo trebali ovo da radimo.
-Šta ako pođeš sa mnom?
-Gde?
-Ne gde, nego gde.
Tišina. Tišina. Tišina.
Lara prilazi plinskoj boci i otvara slavinu.
-Do tebe je.
„Volim te“, kažem.
Ona ćuti.
- Pa. - kutija šibica leži u drugoj sobi. Ustajem i odlazim tamo. Nema sažaljenja ni žaljenja, osjećam se kao da konačno radim ono što moram.
Nekoliko sekundi prije eksplozije zavladala je tišina nad selom, koje je nečiji prijemnik odmah uništio. “Vjetar je puhao s mora”, “Vjetar je puhao s mora”, “Vjetar je puhao s mora”.