Porodica Mansfield_nastavak_2

Kod nas niko nije pridavao veliku važnost činjenici da se u maju, neposredno pred godišnji odmor, pojavio novi kadrovski službenik - tačnije, uglađeni, ćutljivi čovjek od oko 40 godina, koji je uživao veliku naklonost gazde. Ali nije prošlo ni mjesec dana i odjednom su svi pričali o nekom novom nadolazećem certificiranju osoblja. I evo nas, gdje radi manje od trideset ljudi, gotovo u potpunosti žene.
Početkom juna, naš šef Aleksej Semenovič i zamenik. Odeljenje za ljudske resurse Igor Petrovič je zamolio zaposlene da se okupe u sali za sastanke kako bi objasnili proceduru za buduću sertifikaciju. U dogovoreno vrijeme sala je bila skoro puna, samo su tehnički radnici bili odsutni, a muškaraca i dalje nije bilo. Međutim, njihov izostanak nije bio primetan, jer mesecima nisu bili na službenim putovanjima i, da nije bilo gazde i Igora Petrovića, naziv „ženski manastir“ odavno bi se zadržao za našu firmu. General i zamenik žustrim korakom uđoše u salu za sastanke i, izgovorivši tražene protokolarne reči, načelnik je odmah predao uzde Igoru Petroviću. Odjednom se lukavo nasmiješio i počeo:
- Drage dame. Pažljivo smo analizirali vaš rad i shvatili da kompanija može da se snađe sa upola manjim brojem zaposlenih, značajno povećavši plate preostalih zaposlenih. Naravno, bilo bi moguće pokrenuti složenu proceduru za pronalaženje najboljeg, ali vaše kvalifikacije su približno iste i možete se nositi s ovakvim poslom. Zato ćemo koristiti vrlo neobičan obrazac, na osnovu čijeg ćemo rezultata za dva mjeseca odlučiti ko će ostati na radnom mjestu, a koga ćemo pozvati da traži drugi posao. Kao što znate, vaši lični dosijei se čuvaju u arhivi HR odjela i sadrže obaveznu fotografiju.Zato vas pozivamo da donesete nove fotografije, ali uz uslov - moraju biti što erotičnije. Nakon što prikupimo sve slike, mjerodavna komisija koju činimo moj šef i ja utvrdiće ko je dostojan da nastavi raditi u našoj kompaniji i za koliko bi svako trebao povećati platu. Još jednom naglašavam da se cijeni vaša opuštenost, hrabrost i ljepota. Ne forsiramo nikoga ko nije zadovoljan ovakvim uslovima - prijave možete podnijeti i danas, za ostalo - tačno dva mjeseca. Hoće li biti pitanja?
U početku su svi bili toliko zapanjeni da nisu mogli ni da razgovaraju o bilo kakvim pitanjima, samo su se zbunjeno gledali. Moram reći da se naše preduzeće, između ostalih koje je preživjelo perestrojku, konverziju i privatizaciju, odlikovalo visokim platama i vrlo tihim radom. Zato niko nije želeo da napusti svoje omiljeno mesto: Valja iz računovodstva se prva urazumila, skupila hrabrost i prišla Igoru Petroviču: „Recite mi, kakve fotografije da donesem. Pa, u smislu da bismo trebali pokazati nešto tako erotično?”
„Mora da imaš lice, na kraju krajeva, nosiš kartu za ličnu stvar“, Petrović je čak počeo da se osmehuje, „pa, a tu su ruke, noge i druga mesta koja muškarci vole.“ Da, što manje odjeće to bolje.
Sastanak je završen i, začudo, naredne dvije sedmice niko se nije sjećao čudnog naloga, barem naglas. Naravno, svi su razbijali glavu za sebe, pitajući se kako najbolje da zavole naklonost nadređenih, ali ništa nisu rekli: sad kao da smo postali konkurenti. I nekako je nezgodno otići do šefa i vući svoju fotografiju golu, a osim toga, morate slikati i odštampati kartu. br-r:
Prva koja to nije izdržala bila je naša tiha, Anečka iz pravnog odjela.Jednog lepog dana ušao sam u kancelariju Igora Petroviča i, spustivši oči i pocrvenevši, pružio mu kovertu: "Igore Petroviču, doneo sam Zarobljeništvo_1 za lični posao. Da li je ovo prikladno?" Petrović ju je pogledao, zakikotao se sa odobravanjem i, gledajući Anečku mesožderskim pogledom od glave do pete, kao da je upoređivao sa fotografijom, zadovoljno je rekao: "Mislim da će proći. U svakom slučaju, ti si prvaa za to je ocjena uvijek za bod viša.”
Sljedeći par karata pojavio se u ličnim dosijeima tek mjesec dana kasnije; sve mi dame, činilo se, nismo mogle vjerovati da novi obrazac potvrde nije šala. Kadrovska službenica je, međutim, gotovo odmah odbacila jednu od novih fotografija: "Zašto izgledaš tako skromno na njoj. Hrabrost krasi ženu!" Međutim, do kraja roka koji su odredile vlasti, gotovo svi zaposleni u našoj organizaciji posjetili su kancelariju Igora Petroviča i, crvenivši se na različite načine, donijeli svoje nove fotografije za lične dosijee. Pojedine devojke, posebno mlade i neudate, posle toga su sa radoznalošću i interesovanjem gledale u šefa i kadrovika, dok su skromnije i udate dame skrivale oči pri svakom susretu u hodniku ili na sastanku. Ni šef ni Igor Petrović još ništa nisu komentarisali, nisu širili nikakve glasine, ali su se jasno oblizali kao par martovskih mačaka.
Konačno, nekoliko dana kasnije, Igor Petrović je na tabli za narudžbe objavio najavu o sastanku osoblja na osnovu rezultata sertifikacije. Odmah nakon toga pogledao je u računovodstvo i zamolio blagajnika: „Tanja, molim te, dođi kod mene.“ Tatjana je bila zgodna smeđokosa devojka, skoro najmlađa u našoj kancelariji, ali je imala prilično skroman karakter, a njen jedini obožavalac, prema rečima njenih prijatelja, takođe je bio užasno ljubomoran mladić.Tatjana je ušla u kancelariju, zatvorila vrata i još nije otpevala da Porodica Mansfield_nastavak_2 kaže kada je Igor Petrovič odmah počeo:
- Pa, zašto, draga moja, ti jedina imaš jeftino mesto u našoj kompaniji. Svi su već doneli karte, ja sam skoro dao nalog, a vi još nešto čekate. Možda više voliš da to uradiš na svoj način?
„Sama“, Tatjana očigledno nije htela, pa je samo probrbljala: „Ja, ja: spremna sam, ali nemam fotografa i ne znam kako da to uradim sama :.” Igor Petrović se samo slatko nasmešio: "Onda ću morati da preuzmem ovu misiju. Zatvorite vrata, odmah se skinite i ja ću izabrati bolji ugao." „Kao sada Daškino prvo batinanje_1 Tatjana se ponovo osramotila, ali nije bilo izbora. Njene stidljive pokušaje da ostavi O meni Dio 1 gaćice (iako nisu pokrivale gotovo ništa) ili da stane postrance prema kameri, Petrović je odlučno zaustavio. Igor Petrovič je s neskrivenim zadovoljstvom pogledao Tanjino vitko tijelo od glave do pete, okrenuo je ovuda i tamo, stavljajući je ispred objektiva kamere, i na kraju je zamolio da stavi ruke iza glave i pogleda pravo u objektiv. Zanemela Tanja je isprva sledila ova uputstva kao u snu, ali se u poslednjem trenutku odlučila i samouvereno i hrabro pogledala u objektiv.
U dogovoreno vrijeme svi zaposleni su, čak i bez šapata, sjedili u istoj konferencijskoj sali kao i obično. Od muškaraca, opet su bili samo načelnik i Igor Petrović. Zamenik je ustao i počeo da govori:
- Čestitam vam, svi su se jako potrudili i vaše lične stvari su ukrasile novim originalnim fotografijama. Odlučili smo da dodelimo posebnu nagradu šefu naše kompjuterske grupe, dragoj Angeli, za najzanimljiviju fotografiju pristiglu na naš improvizovani konkurs.
Tim rečima Igor Petrovič je svečano poljubio Angelinu ruku i pružio joj zapečaćenu kovertu u kojoj su se videle zelene novčanice.
- Većina fotografija koje ste donijeli u potpunosti je ispunila naša očekivanja, sa izuzetkom tri zaposlena. Međutim, ne želimo da se rastajemo ni sa kim, tako da će draga Bič i kragna Sergejevna, Elvira i Irina Jurjevna dobiti dodatnu šansu da se dokažu. Ostalima mogu čestitati na povećanju plata i poželjeti im daljnji kreativni uspjeh.
- Još jednom se zahvaljujem svima, a prozvane molim da ostanu. Ostali mogu doći sutra u toku dana i potpisati nove ugovore“, završio je Igor Petrović. Otišli smo, a tri dame su ostale u sali za sastanke.
Kuvar je raširio njihove fotografije na stolu. "Drage dame, vaše fotografije su nam se učinile previše skromnim, pa ako ne želite da izađete iz naše kancelarije, pozivamo vas da igrate lutriju. Stavio sam šest karata na sto. Na tri su ikone, a na drugoj tri su prazne.Ako izvučete praznu kartu,ograničimo se na vašu fotografiju.Pa ako naletimo na karticu sa ikonicom onda u roku od dvije sedmice možemo smisliti želju koju gubitnik mora ispuniti.U suprotnom, rastaješ se od posla, a tvoje fotografije postaju javne. Jesu li uslovi zadovoljavajući?" - Igor Petrović je i dalje bio sav učtiv. Irina Yuryevna je ogorčeno slegnula ramenima na ovo i prkosno položila prethodno pripremljeno pismo ostavke na stol. Šef ga je ravnodušno uzeo i, potpisavši ga, predao Igoru Petroviću. Irina Jurjevna je napustila konferencijsku salu, a Natalija Sergejevna i Elvira tiho su prišle stolu i pružile ruke prema ulaznicama.
Prva ju je izvukla zaposlenica kompjuterske grupe Elvira, vitka dvadesetdvogodišnja brineta malih grudi i raskošne kose, koja se udala prije samo šest mjeseci. Lagano drhtavom rukom okrenula je kartu i viknula: na kartici je bilo nacrtano slatko lice. Čuvši to, Natalija Sergejevna kao da je oklijevala, ali sličan je već bio u njenim rukama, a ona je ipak odlučila da ga pogleda. „Prazna sam“, rekla je s olakšanjem.
- Elečka, nemaš sreće. Za sada, odmorite se, a mi ćemo pokušati da smislimo nešto tako“, rekao je veselo Igor Petrovič.