Moj deda prvi deo_1

Sljedećeg jutra, pio sam kafu u svojoj sobi i gledao Madinu kako se oblači za vjenčanje, skupila je svoju raskošnu crnu kosu u punđu i, obuvši tamno muško odijelo, počela izgledati vrlo ugledno, >samo što je morala gurni brkove pod nos i proći će za mladoženju, < pomislio sam kroz smijeh, gledajući Madinu Nadirovnu kako se pršti pred ogledalom.

- Dobro, baš pravi mladoženja - otišla sam do Medine, popravila joj kragnu košulje i vezala crnu kravatu, koja je lijepo stajala na bijelom ispod. odijelo. - E sad, mladoženja, neka se obuče "mlada" - izvadila sam svoju bijelu vjenčanicu iz ormara i dala je Madini. - Sa zadovoljstvom, ljubavi. - Madina Nadirovna, pomogla mi je da se obučem i sama farbala usne i oči, stavila mi je prekrasnu svadbenu šminku na lice, počešljala kosu, pustila je preko ramena na bijelu haljinu.

- I ti i ja izgledamo dobro. - Madina me je odvela do ogledala u zidu ormara i stala pored mene. Zaista, u odrazu ogledala su se vidjele dvije prelijepe žene, jedna u vjenčanici raspuštene plave kose, a druga u strogom crnom mladoženjinom odijelu . Nisam stavio veo, bez da je izgledala dobro, ali "Nyashka" ga je obukla i izgledala je kao prelepa lutka u njemu, pored Tanke, koja se takođe obukla u strogo crno muško odelo kao Madina Nadirovna.

Lezbejski parovi su se već okupili u blizini Vijećnice radi slikanja, bilo je žena i djevojaka različitih godina i iz više zemalja svijeta. Uglavnom, sve lezbejke su bile obučene u bele venčanice, a “mlade” i “mladoženja” samo nekoliko parova je bilo u različitim venčanicama kao mi.Iz Rusije, kako je rekao pomoćnik gradonačelnika, pored nas su bila dva para, jedan par su bile veoma mlade devojke, jučerašnje učenice u identičnim belim haljinama, stajale su stisnute jedna uz drugu i kikotale se gledajući lezbejke i turiste koji su okruživali ceremoniju venčanja.

Za ove devojke sve je bilo neozbiljno, verovatno ih je samo uznemirila sama činjenica da su potpisivale pred svima. Ali drugi par je izgledao uglednije, visoka, vitka mlada plavuša u kratkoj omladinskoj venčanici i koja je stajala pored nje, držeći je za ruku, prelepa smeđokosa žena, uglađenog i strogog lica, obučena u crni „mladoženja“ " odijelo.

Kako se kasnije ispostavilo kada smo se bolje upoznali, rektorka jednog od moskovskih univerziteta Evgenija se udala za svoju studentkinju Natašu. Prvi put u životu otišao sam da slikam na venčanju. haljinu, i sada sam bio zaista sretan hodajući ruku pod ruku sa ženom.

Da, udala sam se za voljenog i bila na sedmom nebu. - Pa, Panova, sad si postala Hadžibajeva. - - Da li pristaješ da mi budeš žena - upitala me je Madina Nadirovna, stavljajući mi burmu na prstenjak. - Da, voljena moja, slažem se, kunem se da ću te voljeti u radosti i tuzi. - - I pristaješ da me uzmeš. supruge.. - pitao sam Madinu i takođe joj stavio burmu na prst, stali smo ispred gradonačelnika Amsterdama u prisustvu naših devojaka, Ire i Tanje.

- Da ljubavi moja, slažem se i kunem se da te volim zauvek. - Madina me je pred svima poljubila u usne, a ja sam zagrlila svog "muža" za vrat i poljubila je bljeskovima kamera, mobilnih telefoni, bilo je dosta turista na nasem vencanju. - Ovo je hteo kolzeznik, sad ces konacno da se smiris.- pitala me je Madina Nadirovna, nakon što nam je gradonačelnik Amsterdama dao dokument koji potvrđuje da smo muž i žena i da smo zakonski venčani, po holandskim zakonima.Iako je naravno u Rusiji ovaj dokument u kome piše da smo Madina i ja venčani bio ništa drugo do "filkino pismo" kod nas su brakovi između lezbejki nezakoniti.

Ali u Evropi, u nekim zemljama, ovaj dokument o braku između dve žene je pravno valjan. Tanka i “Nyashka” su se potpisale za nama, morali ste da vidite kako su radosno blistale oči moje sada bivše ljubavnice i drugarice kada je Tanja pred svima stavila burmu na prst. I oni su se strastveno ljubili, a gradonačelnik je dao njima bracna isprava, mi smo cela grupa izasli napolje.

- Moj "mužu", sad me vodi u crkvu, hoću da te venčam pred oltarom - rekla sam Madini Nadirovnoj i ona me odvela u Istočnu protestantsku crkvu, tamo nas je već čekao sveštenik. Hram je bio nedaleko od gradske vijećnice Amsterdama, gdje smo se Madina i ja potpisivali, hodali smo ulicom pješice, ako je neko zurio u nas, turisti su stalno uperili telefone i tablete u lezbejke u vjenčanicama koje šetaju Niže u ulici. Lokalni stanovnici više nisu bili zabrinuti za iznenađenje, a kao što sam već napisao, 30% stanovnika ovog grada grijeha su uglavnom bili homoseksualci.

- Madina, sad ću umreti od straha. - rekoh Madini Nadirovnoj, uplašeno držeći se za nju, hodajući mermernim podom protestantske crkve, do oltara gde nas je biskup u punom odeždi čekao da nas venča po crkvenom obredu. - Nemojte boj se, glupane, sa tobom sam.- Madina me je čvrsto stisnula za ruku, odvodeći me do oltara crkve, a ja sam hodao i mislio da su upravo na ovaj oltar u srednjem vijeku holandski kraljevi išli da se vjenčaju, kao što me Madina vodi njemu za ruku.vodili su svoje dame u dugim vjenčanicama.

Rubove koje su nosile njihove stranice, crkva je bila ogromna, stubovi su se dizali i naši koraci na mermernom podu glasno su odjekivali negde ispod kupole. - Madina, kunem se da ću te voleti do kraja života, pred oltarom. - rekao sam Madini Nadirovnoj, nakon što je sveštenik obavio svadbenu liturgiju i dao nam jednog po jednog da celivamo drevni krst, koji su pre dvesta godina celivali holandski prinčevi i princeze, kada je crkva je još uvijek bio aktivan i plemeniti građani Slobodnog grada Amsterdama su se molili i vjenčali u njemu.

- A ja, ljubavi moja, Marina, kunem se da te nikada neću ostaviti, ljubavi moja. - odgovorila mi je Madina i poljubila me u usne, ispred oltara, poljubac "nacionalke" nije bio strastven već nežan, pun ljubavi, a ženi su usne drhtale, kako god, zaklela se da će me voleti u hram. Izašavši iz crkve, cela naša „ružičasta“ grupa, uključujući nove poznanike Evgenija i Natašu, ukrcala se na izletnički čamac i provozala se uskim kanalima Amsterdama.

Tanja i "Nyashka" se nismo venčali u crkvi kao Madina i ja, Tanja je bila ateista, a ni Irka nije bila posebno pobožna. Posle izleta brodom po Amsterdamskim kanalima, gde smo snimljeni mi "mlade" i "mladoženja" od Irke, prijateljice kojoj sam vjerovao da ćeš uhvatiti najbolje trenutke u mom životu. Cijela grupa nas je prvo otišla u kafić gdje smo popili nekoliko džointa marihuane okolo, iz zabave, svi su pušili hašiš osim mene, zakleo sam se sebi da se više neću drogirati, čak ni blage poput „trave“.

Poslije smo otišli i sjeli u restoran, ali tek sada u talijanski, a onda smo se ukrcali na avion Amsterdam-Moskva Vlasnik i ja odletjeli kući. U Moskvi smo započeli drugačiji život, sada smo bili sa Madinom, "mužem" i "ženom", a naš odnos s njom postao je najpoštovaniji. Kao Irka i Tanja, u našoj prijateljskoj lezbejskoj porodici nije bilo svađa ili psovki.

“Ovo je kamen u bašti pristalica tradicionalne ljubavi.” U običnim porodicama muž često tuče svoju ženu, a parovi se svađaju i svađaju. Ovo nismo imali, sve smo radili kod Zanimljivo poznanstvo zajedno, kuvali, prali, čistili i vodili ljubav, nas četvoro, na širokom krevetu - trahodromu u udobnom i velikom dvospratnom stanu, Madina Nadirovna na "Plyushchikha" Madini, uz njenu saglasnost, sredila je Irkinu rođaku, baku Veru, da živi u privatni pansion za starije koji je održavao jedan Lezbejke njenih brojnih poznanika.

Baki Veri se tamo jako dopalo, jer je bila u pansionu, pronašla je prijatelje po godinama, a starica je trosoban stan na Čistoprudnom bulevaru prenela Irki, njenoj jedinoj rodbini. Istina, Madina ga je odmah unovčila, prodavši ga za 10 miliona rubalja, baš kao i Irkine i ja stanove u našem provincijskom gradu, njihova lukava „nacionalka“ uspela je da proda za 2,5 miliona.

Grad je bio nas, iako jadan, ali je bio na obali reke Oke i mesto za dace, tamo je bilo Stražarnica, pa je Madina dala nase stanove svojim prijateljima Moskovljanima. Irka i ja nismo videli novac od prodaje stanova, sve smo uzeli Madina nam je rekla da će novac uložiti u naš zajednički posao. Sada smo imali sve zajedničko, ljubav, seks i Medinina klinika je sada bila zajednička.

Pošto smo živeli u Moskvi, po dolasku iz Holandije, oko tri meseca, sve četvoro smo otišli u jednu od moskovskih klinika na pregled, to je bilo neophodno pre nego što se podvrgne složenoj i skupoj proceduri vantelesne oplodnje “In vitro oplodnje” Madina Nadirovna, moja “ muž”, želeo je dete od mene, ali pošto smo sve bile lezbejke i zaklele se da nikada više nećemo Posjeta terapeutu za masažu u krevet sa muškarcima, naš izbor je pao na IVF, gde žena ne mora da ima seks sa muškarcem da bi rodila.

Tanja je takođe želela da Irka rodi dete od nje, a ona i Madina su na klinici uzeli jajne ćelije iz materice i stavili ih u specijalne epruvete, gde su ih lekari, kako su jaja sazrevala, oplodili spermom muški donator. Madina Nadirovna je primila ovu spermu od jedne, mlade uposlenice svoje kompanije, još prije upoznavanja sa mnom, za dobru nagradu, shodno tome.

Planirala je dijete od Tanje za budućnost, a spermu je morala zamrznuti šest mjeseci kako bi se u njoj identificirale skrivene bolesti. I baš tada je došao dan kada je dječaku dobro došla sperma, bilo ju je dosta i bilo je dovoljno da se oplodi nekoliko jajnih stanica uzetih od Madine i Tanje. A onda su već oplođeni i izrasli embrioni, doktori na klinici, implantirani u materice Irki i meni i to vrlo uspešno.Ovi embrioni su se uspešno ukorenili i posle tri meseca smo drugarica i ja šetale okolo mazeći stomakenoseći u sebi djecu naših “muževa” Madine i Tanje. Da se porodimo, očekivano, među bogatim i bogatim Moskovljanima, odletjeli smo u inostranstvo, u Švicarsku, gdje je u predgrađu Lozane Madina Nadirovna kupila malu vilu, na samoj obali Ženevskog jezera.

Ubrzo smo se preselili u stalni boravak, prodavši sve u Moskvi, i naš posao i elitni stan na Plyushchikhi. Rođenje Irke i mene, pod nadzorom švajcarskih lekara, proteklo je uspešno, obe smo rodile devojčice, Madina je moju nazvala Marina, ali Tanja, njena ćerka iz Irke, na Madino insistiranje, nazvala je Nazira, u njenu čast majka." nacionalnost". Mada, da je Madinina majka saznala šta radi njena rasipna ćerka, pretukla bi je zbog toga.

U Lozanu je Madina Nadirovna otvorila svoju malu kozmetičku kliniku, koja je odmah postala popularna u gradu među ruskim imigrantkinjama. I ubrzo nam je sudbina dala još jedan poklon, za koji smo saznali nešto kasnije, kada su naše kćerke, malo, odrasle. Moja Marina, koju sam rodila iz Madine, bila je pljuvačka "nacionalnost" djevojčice, imala je iste iskošene oči, nos i usne kao Madina, ali dijete nije imalo praktično ništa od oca donatora.

Čak je i moja ćerka imala nešto od mene, iako sam ja bila "surogat majka" inkubator koja je nosila oplođeni fetus, ipak je krv deteta bila moja.Isto se desilo sa Nazirom, Irkinom ćerkom, koju je rodila Tanju, detebila je pljunuta slika Tanje, sa istim lutkastim licem i očima, čak i od Irke, bilo je nečeg na djevojčici. Bračne isprave koje su nam izdale u gradskoj vijećnici Amsterdama, Švicarska, bile su važeće, jer su u ovoj planinskoj zemlji dozvoljeni istopolni brakovi i postali smo zakoniti roditelji naše šarmantne djece.

U Lozani su poznanici i komšije znali da smo istopolni parovi, a kada je naša porodica sa decom šetala mirnim ulicama Lozane, prišli su nam Švajcarci, izražavajući reči ljubavi i podrške. To je verovatno sve što sam hteo da vam napišem, prijatelji, verovatno ćete reći da se to ne dešava. Dešava se, dešava se, sjećate se one priče o Pepeljugi?

Ta ista Pepeljuga jesam, ali samo, nisam se udala za princa iz bajke, već za pravu, orijentalnu princezu, crne kose. Iako definitivno ne mogu reći da sam sretna, ali imam sve, a ja sam jako bogata žena, zahvaljujući Madini Nadirovnoj, naravno. U jednoj od banaka u Lozani, na mom računu, stoji prilično velika suma u dolarima i evrima, a ja mogu da priuštim stvari o kojima milioni žena u našoj zemlji ne mogu ni da sanjaju.

Ali ipak, ponekad me napadne tako strašna nostalgija, za Rusijom, za našim ruskim brezama, čak i ako plačem. To radim, budim se noću, u hladnom znoju, u zagrljaju Madine Nadirovne, dobijem gore plačući siđi dole u jaslice, našoj deci, Marini i Naziri, nameštam ćebad na njima, gledam u srcu draga dečja lica i odlazim u sobu Irki i Tanji. Polako, da ne probudim Tanju, legnem do drugarice i plačem, Irka se budi i smiruje me. - Pa, Mariša, ne plači, draga.

I stavlja bradavicu svoje dojke u moja usta, počinje da me hrani majčinim mlekom, kao dete. I pijem, ukusno, ukusno, „njaškino“ mleko i zaspim, zaspim u naručju svoje voljene devojke. A ako je osobi predodređeno da živi nekoliko života, prema drevnoj indijskoj doktrini reinkarnacije, onda ću sljedeći život živjeti u Rusiji. U svom provincijskom gradu, gde ću trčati, bos po rosi, piti sveže mleko, ujutru, voditi ljubav, sa veselim i prostodušnim Rusom po imenu Maksim.

I nikad, nikad neću postati lezbejka.

Kraj.