Lagani udarci_1

Bio je to jedan od onih divnih martovskih dana kada sunce sija na prozoru, bijeli oblaci polako lebde plavim nebom, snijeg blista toliko da bole oči. Odgajanje Alyosha za ručak je protekla kao i obično. Doširak i grickalice koje su doneli od kuće već su bili pojedeni, a sada su svi polako pijuckali toplu kafu i čaj iz svojih šoljica. Razgovor o poslovima kompanije lijeno je lebdio. Stvari su išle dobro. Iako je kompanija bila mala, osnovana prije samo nekoliko godina, zbog jedinstvenosti svojih proizvoda brzo je stekla slavu, uključujući i inostranstvo. Narudžbe za proizvode stizale su uzastopce, uključujući i iz inostranstva, tako da smo morali puno raditi. Razgovor se vodio oko toga da general iz nekog razloga nije želio da zaposli nove radnike, iako je značajan dio opreme stajao neaktivan zbog nedostatka ruku.

Tim kompanije je formiran davno, još u sovjetsko vrijeme. Dalekih dvadesetih godina prošlog veka razvoj industrije zahtevao je stvaranje istraživačkog instituta. Ispod mosta je od tada prošlo mnogo vode, kroz njega je prošlo više od jedne generacije unoseći nešto svoje. Iz njenih zidova izašlo je bezbroj kandidata, desetine, ako ne i stotine doktora, pa čak i akademika. Sada su „kompanije“ rasle na osnovu njegovih laboratorija. Ovdje su radili i stari ljudi koji su odavno postali penzioneri, i relativno mladi ljudi koji su branili fakultetske diplome prije “perestrojke” ili kasnije, kada se ona kotrljala zemljom kao asfaltni valjak, lomeći sve i svakoga.

Samo jedan od svih koji su sjedili u prostoriji nije učestvovao u razgovoru. Sjedio je za stolom pored prozora i mišem nešto kliknuo na kompjuteru, ne obraćajući pažnju na razgovore. Bio je mršav i niskog rasta. Na sljepoočnicama mu se već probijala sijeda kosa.Nedavno je uvršten u kadrove kompanije nakon što je otpušten zbog politike novog vlasnika preduzeća, u kojem je proveo četrdeset godina, skoro od prvog klina, došavši da radi kod njega nakon demobilizacije iz vojske da smanji osoblje.

Viktor Petrovič se volio sjećati svojih godina studija, službe i prvih godina rada u preduzeću. Uživao je da priča o prošlim događajima. Bez obzira šta se dogodilo, Viktor Petrovič je uvijek imao sličan događaj u svom životu. „Viktor Petrovič ima svoj slučaj za svaki slučaj“, podsmjehivali su se zaposleni, ali su sa zadovoljstvom slušali njegove priče o prošlosti.

-Viktore Petroviču. - Valentin Sergejevič, zamenik za proizvodnju, krupan čovek od pedeset godina, skrenuo mu je pažnju iz poruke: Šta radiš tamo. Zar ne gledate porno stranice?

Viktor Petrovič se okrenuo prema glasu.

-Pa, šta ima na vašim porno sajtovima što je za mene novo, a što ranije nisam video. Da, u svojih sedamdeset godina vidio sam dovoljno stvari o kojima niste ni sanjali.

Odgovor je bio eksplozija takvog homerskog smijeha da su prozorska stakla kao da su zveckala. Kada je smeh utihnuo, isti Valentin Sergejevič je gnjavio Viktora Petroviča:

-Reci mi, reci mi. Šta ste to imali, Viktore Petroviču!

Ostatak sobe se pridružio u skladu sa zahtjevom.

-UREDU. Reći ću vam, samo me nemojte prekidati jer vam naširoko pričam. Inače će biti još duže.

I nastavio je:

- Sjećate se kako je jedna gospođa cijelom svijetu izjavila da u Sovjetskom Savezu nije bilo seksa. Ali kako je onda stanovništvo nakon rata dostiglo 150 miliona, pitam vas.

U aprilu 1941. moj otac je umro. Tada sam bio Moja draga svekrva dio 2_1 četvrtoj godini. I porodica (majka, brat i ja) se preselila u Kant, grad nedaleko od Frunzea, glavnog grada Kirgistana.Zašto tamo. Samo što su Lagani udarci_1 braća moje majke i moja baka živjeli u Kirgistanu - majka moje majke.



Sada je Kant poznat u cijelom svijetu po tome što je Rusija, prkoseći Amerikancima, obnovila sovjetsku zračnu bazu. A onda to čak nije bio ni mali grad, već samo selo razasuto kućama oko fabrike šećera. Selo je, koliko je oko sezalo, bilo okruženo poljima šećerne repe i kukuruza. Na nekim mjestima djeteline su bile zelene. Veliki Čujski kanal ili BChK podijelio je selo na dva nejednaka dijela. Većina ih je dojena u tvornici šećera. Kuće od ćerpiča su po pravilu bile okružene baštama. Tu je bio i veliki ribnjak u koji je postrojenje koristilo široki drveni žlijeb za odvod otpada nakon čišćenja šećerne repe. To se dogodilo u jesen, kada je počela sezona berbe. Tada su lokalni stanovnici opkolili oluk i uhvatili komadiće repe iz brzog toka vode kako bi nahranili svoju stoku. Osim toga, u fabrici je bilo moguće kupiti "pulpu" - neku vrstu sive mase koja nastaje nakon ključanja i cijeđenja šećerne repe tokom proizvodnje šećera.

U ovom slučaju, skoro svaka kuća u kojoj je bila krava, svinja, općenito, bilo koje živo biće, imala je iskopane podrume za čuvanje ove pulpe.

Kuća u kojoj je živela baka sa najmlađim sinom Vladimirom takođe je bila od ćerpiča sa visokim krovom od trske. A u njemu su bile samo dvije sobe. U jednom su stanovali vlasnici Kirgizi: sredovečni vlasnik, otac porodice, domaćica - majka porodice i dvoje dece. Najstariji je bio dječak od oko deset godina i djevojčica koja nije imala više od pet godina. Kuća je vjerovatno nedavno izgrađena, jer nije bilo ni bašte ni bašte. Čak ni dvorište nije bilo ograđeno. Nasuprot vratima kuće izgrađena je velika nadstrešnica ispod koje se ljeti, zapravo, odvijao sav život.Ispod njegovog prostranog krova nalazila se velika daščana konstrukcija na niskim nogama, okružena tepisima koji su ležali direktno na zemlji, i dva kreveta. Ova struktura je služila kao trpezarijski sto za sve stanovnike kuće. A ovdje, odmah sa strane šupe, bila je mala peć sa peći od livenog gvožđa sa dva gorionika i jamom punom pepela. Vitkina baka i domaćica, prilično krepka žena već godinama, naizmjenično su spremale hranu na šporetu. Koristio sam samo bojler
domaćica je apa (majka na kirgiskom). Jednom sedmično se palila vatra u jami. Gorivo je bila balega, kuray - trava sa visokim debelim stabljikama skupljena u polju, i sve ostalo što je moglo da izgori. Kada se u jami razbuktala vatra, na nju je postavljena niska konstrukcija od debelih gvozdenih šipki na tri noge, a na nju je postavljen veliki kotao. Apa je odnekud doneo dve kante pavlake, sipao je u kazan i dugom drvenom kašikom počeo da meša kiselu pavlaku koja je sipana u kazan. Ovaj proces se nastavio dugo vremena. Sin i kćerka su otrčali u polje, dovukli nagrmaje piletine i u malim grozdovima stavili na vatru. Vitka je isprva samo izdaleka posmatrao ovu akciju, ali Apin dobroćudni osmijeh brzo je razagnao njegovu stidljivost, te se pridružio bratu i sestri, pomažući im da skupe gorivo. Ali to je bilo nakon nekoliko dana života s majkom na novom mjestu.

A na dan dolaska, pred veče, dogodilo se nešto što je Vitki pokazalo: ovo nije Luzino, i ne možeš nigdje hodati, ili, u svakom slučaju, treba biti oprezan.

Kada je Vitkina porodica stigla na stanicu Kant usred dana, dočekala ih je samo baka. Ujak Volodja je bio na poslu. Radio je u fabrici šećera kao utovarivač. Uveče je baka bila zauzeta kraj peći, pripremajući večeru.Vitka se vrtjela oko nje.

Nakon što je još jednom promešala varivo u livenom gvožđu, baka ga je pokrila poklopcem i, gledajući u daljinu, u polje, iznenada rekla: „A eto čika Volodja dolazi kući s posla. Trči, upoznaj me." Vitka pogleda u pravcu bakinog pogleda. Čovek je išao putem koji je zaobišao prazan prostor prekriven uvelom travom, koji je ležao između kuće i fabričkog ribnjaka. Vitka pojuri sa svog mesta i pojuri kroz pustoš, prelazeći prečicom. Ali nije ga bilo. Pošto nije pretrčao ni pet metara, Vitka je odjednom osetio strašne bolove u tabanima. Spuštajući se na travu, osjetio je isti bol na guzi. Ne shvatajući šta nije u redu, Vitka ga je objema rukama uhvatio za desnu nogu i podigao je da vidi zašto je toliko boli. Iz tabana su im virile neke smeđe, okrugle, duguljaste stvari, nalik na uši, kojih je bilo u izobilju u njihovom kućnom podrumu u Lužinu. Vitka je zgrabila jednog od njih i povukla. Stvar se lako odvojila od noge, ali krv je curila iz đona u tom području. Tako je Vitka sjedila, zbunjena šta da radi.
sve dok mu stric Volodja nije prišao i uzeo ga u naručje. Vitka je ovu lekciju pamtio do kraja života.

Malo-pomalo pavlaka koju je Apa miješao u kazanu promijenila je svoju bijelu boju u blago braonkastu i postala tečnija. Na kraju je u kazanu završila tečna, gotovo providna masa koju je apa počeo pažljivo da vadi i njome puni glinene posude. Na dnu kazana je ostala gusta smeđa masa koja se sastojala od sitnih zrna. U to vrijeme brat i sestra su već stajali blizu ape, držeći u rukama činije. Apa ih je velikodušno napunio preostalom masom u kazanu, momci su seli tu na zemlju pored vatre, prekriženih nogu, i, stavljajući zdjele između njih, počeli prstima hvatati sadržaj i stavljati ga u usta. .Prvog dana, kada je Vitka bio prisutan ovom postupku, ostao je stajati u blizini ape i zabezeknuto posmatrao postupke svog brata i sestre. Njegovu kontemplaciju prekinuo je apin glas.

„Pa, ​​šta je s tobom. Donesi činiju”, obratio se Apa Vitki na ruskom.

Vitka je odjurio do bake po činiju. Sjedajući pored brata i sestre na zemlju, Vitka je, kao i oni, umočio prst u smeđu masu i stavio je u usta. “Ukusno!” - odlučna je Vitka. Nije mogao da kaže šta je to "poslastica", ali ju je pojeo sa zadovoljstvom. Još jedna lepota je bila što se sadržaj činije konzumirao bez ikakvog pribora za jelo, ručno.

Nekoliko dana nakon njegovog dolaska, Vitka je postala punopravni član dječije zajednice kod kuće. Dječak se zvao Baymat, a djevojčica Aichurek. Uglavnom su se igrali sa njom, pošto je njen brat nestao negde odmah posle Promijeni dio 1, osim ako ga apa nije opteretio nekim poslom.

Aichurek ga je naučio novim igrama kamenčića i štapića. Odveo sam Vitku na kukuruzište. Tamo su se na visokim, prilično debelim stabljikama, višim od čovjekove visine, stisnuli debeli klasovi zrijelog kukuruza. Vitka nikada ranije nije vidjela ništa slično. Klipovi su se lako otkinuli. I oni su ih razbili koliko su mogli da ponesu, otišli kući. I tu su stavili klipove u pepeo u rupu ispod kazana i čekali da se zrna ispeku. I takođe je bilo neverovatno "ukusno".

Ali najčešće su se, naravno, igrali "nadoknaditi" - jurili su jedan za drugim po ulici i po kući dok se nisu oznojili. A kada je Vitka konačno uspela da sustigne Ajčurek, uhvati je u naručje i padne sa njom na toplo tlo, donelo je veliko zadovoljstvo i radost pobede. A Aichureku nimalo nije smetalo kada se Vitka Test mladenaca tijelom naslonio na nju, pritiskajući je na tlo.Samo je veselo zacvilila, pretvarajući se da pokušava pobjeći iz Vitkinog zagrljaja. Dodiri vrelih, znojnih tela izazvali su prijatne senzacije kod oboje.

Jednog dana, kada je Vitka još jednom uhvatila Ajčureka i pritisnula ga uza zid obližnje nedovršene kuće, iznenada je rekla:

- "Hajde da uradimo ovo." i rekao nekoliko reči na kirgiskom, od kojih je Vitka razumeo samo "ata" i "ene" - "otac i majka", koje je već savladao. Ali za svaki slučaj, klimnuo je glavom u znak slaganja, razumno pretpostavljajući da djevojka ne može ponuditi ništa što bi bilo opasno, i popustio je stisak na rukama. Ajčurek se odmah spretno izvila iz Vitkinog zagrljaja i, uzevši ga za ruku, povukla prema zjapljenim vratima kuće.

Kuća je bila potpuno ista kao i susjedna, u kojoj su živjeli Vitka i Aichurek. Dvije sobe, između njih zidana peć. Jedino ovdje nije bilo prozora ni vrata. A pod je bio loše izravnana prašnjava površina. Iz onih sasušenih gomila poput egipatskih mumija koje su se stisnule na podu bliže zidovima, bilo je jasno da ova napuštena, nedovršena kuća služi za nekakav dnevni ritual, bez kojeg ne može ni jedno živo biće.

Aichurek, nimalo postiđena ovim neprivlačnim tragovima živih bića koja su ovdje, počela je nogom čistiti prostor na zemljanom podu. Vitka je takođe počela da joj pomaže.

Ubrzo je prostor očišćen, Aichurek je skinula gaćice koje je nosila, raširila ih i legla, stavivši ruke iza glave i široko raširivši noge. Njene crne iskošene oči s iščekivanjem su gledale u Vitku.

Ne shvatajući baš šta žele od njega, Vitka je zbunjeno zurila u Ajčureka koji je ležao na podu ispred njega.

„Pa, ​​hajde, skini gaćice i lezi na mene“, objasnila je Ajčurek: „Samo se pobrini da.“ A onda je opet rekla nešto na kirgiskom i dodala na ruskom: „teško“.

Vitka je poslušno skinuo gaće i pojavio se pred Ajčurekom u svom izvornom obliku. Njegova buduća muškost počivala je spokojno na torbi koja mu je visila između nogu.

- Dodirni, postaće teško. – Ajčurek je pokazao izuzetno znanje.

Vitka je uzeo svog petla. Ali koliko god se petljao po njemu, lupkao dlanom, ćaskao, držao ga sa dva prsta, ništa nije pomoglo. Njegova mala maca nije htela da postane tvrda. Aichurek je strpljivo čekala, puštajući jednu ruku ispod glave i milujući se između nogu. Iznenada su se začuli glasovi izvan zidova kuće. Aichurek je skočila podižući svoje gaćice sa zemlje. Prozorski otvor u prostoriji je bio visok i momcima je bilo teško da ga preskoče.

„Tamo!“ Ajčurek je pokazala rukom sa gaćama i pojurila do peći. Ajčurek, a za njim i Vitka, gurnu se u otvorena otvora ložišta peći, na sreću još nije bilo vrata. Nije bilo moguće sjesti, a Odmor na Jamajci_1 manje stajati uspravno, pa su legli jedan pored drugog, naslonjeni nogama na zid. U ložištu nije bilo puno mjesta, pa su ležali tijesno pritisnuti. Aichurek je čvrsto stezala gaćice u ruci.

Glasovi su se približavali. Odjednom se vrlo blizu začuo glasan ženski smeh, a mlada Kirgistanka je ušla u sobu kroz prag. Hodajući do zida koji je bio udaljen od peći, podigla je rub haljine, spustila šalvare i sjela, raširivši koljena. U njenom donjem dijelu trbuha između nogu bilo je nešto crno što Vitka nije mogla vidjeti. Odjednom je iz ovog crnog potekao potok i počeo se širiti po prašini poda. A onda se njen pogled susreo sa očima koje su je gledale iz rerne.Nasmijala se i počela da govori nešto na kirgiskom.

Vitka nije razumjela o čemu govore, ali Ajčurek je stidljivo okrenula glavu od otvora za ložište. Žamor je utihnuo i žena se uspravila. Na trenutak je pred Vitkinim pogledom bljesnula tamna zaobljenost trbuha sa crnim trouglom ispod. Žena je podigla šalvare, spustila rub haljine i polako krenula prema izlazu. Prešavši prag, počela je da govori nešto na kirgiskom svom saputniku. Sada je dubok muški cerek odjeknuo izvan zida, a glasovi su počeli da se udaljavaju.

Aichurek i Vitka nisu odmah izašli iz rerne. A kada su izašli, navukli su gaćice i otišli kući. Više nisam želeo ništa da igram.

Sledećeg dana, ujutru, Vitka je posle doručka sedela na travi na ivici prašnjavog puta i čamila je od dosade. Ajčureka nigde nije bilo, a Vitka nije mogla da smisli šta da radi sama. Pronašao je neku zabavu gledajući crnu bubu kako kotrlja zelenkasto-braon loptu kroz prašinu. Zakotrljao ga je nekako čudno: zadnje noge su mu bile naslonjene na vrh lopte, a glava se vukla po prašini puta.

Vitka je bila toliko zanesena bubom da nije odmah vidio kako se Aichurek i njen brat Baymat pojavljuju na cesti. Ajčurek je hodala malo iza svog brata, noseći u rukama smotani ćilim.

Vitka je radosno pojurila prema njima, ali Baimat mu je nježno, ali odlučno dao do znanja da on i njegova sestra mogu sasvim dobro bez njegovog društva. Aichurek se nasmijala i isplazila jezik prema Vitki.

Baymat i Aichurek su se udaljili prema polju kukuruza. Vitka je zbunjeno stajao i gledao za njima, ne shvatajući zašto danas ne može da igra sa Ajčurekom.

Što su se Aichurek i Baymat dalje udaljavali od njega, Vitkina je radoznalost sve više rasplamsala. I čim su ušli u šipražje kukuruza, Vitka je krenula za njima.

Baymat i Aichurek su hodali jedan za drugim, rastavljajući zelena debla. Konačno su stali. Da ne bi bio viđen, Vitka se bacio licem na zemlju. Baymat je rekao nešto na kirgiskom, a Aichurek je počeo prostirati prostirku između stabljika kukuruza.

U međuvremenu, Baimat je skinuo gaće i stajao gol, čekajući da njegova sestra završi s petljanjem po tepihu. Vitka i dalje nije mogla da shvati šta se dešava. Prateći Baymat i Aichureka, skinula je gaćice i legla na prostirku, široko raširivši noge. Baimat je kleknula između njenih nogu, a zatim je potpuno legla na Ajčurek. Sada Vitka uopšte nije videla šta se tamo dešava. Mogli ste samo čuti Baimata kako govori nešto na kirgiskom. Kmetkinja i njen gospodar_1 se digao na koljena i vidio kako su Aichurekove noge široko raširene i Baimatovo golo dupe između njih.

Baimat je opet nešto rekao, a njegova guza je potonula i podigla se. Ponovo je potonula i ponovo se podigla. Čuo se Ajčurekov glas, ali Vitka nije razumela šta se govori, pošto je ceo razgovor bio na kirgiskom.

Prilikom sljedećeg spuštanja Baimatove zadnjice, začuo se Aichurekov oštar krik, noge su joj se grčevito trzale i izvijale na tepihu. Kao odgovor, Baymat je viknuo. njegova guza je počela ritmično da se diže i spušta. Ajčurekovi sažaljivi jecaji mogli su se čuti u taktu sa njenim spuštanjem. Vitka nije mogao reći koliko je ovo trajalo, ali se umorio od gledanja i polako se povukao.

Izašavši iz šikara, Vitka je odšuljala prema kući. Duž prašnjave staze prolazio je uski žlijeb. Vitka je hodao po njoj i nakon nekoliko metara ugledao istu bubu kako radi na istoj zelenkastoj kugli. Vitka je sa interesovanjem počela da posmatra vrednog insekta.

Buba je vješto kotrljala loptu po prašnjavoj stazi, Vitka se polako kretala iza nje.Na kraju, buba je otkotrljala loptu do dobro poznatog grma trave, otkotrljala je u rupu i nestala u njoj. Vitka je razočarana čučnula blizu rupe. Pronašavši grančicu, Vitka je počela da je bere u rupi. Koliko god da je brao grančicu, ništa se zanimljivo nije dogodilo. Ubrzo mu je dosadilo, bacivši grančicu, ustao je na noge. A onda sam ugledao Baimata kako izlazi iz šikara kukuruza. Ajčurek se pojavio za njim. Baimat joj je nešto rekao i pobjegao zbog svog dječačkog posla.

Aichurek je odlutao prema kući. Hodala je raširenih nogu na čudan način. Još je držala prostirku umotanu u cijev ispod ruke. Druga joj je ruka s vremena na vrijeme dodirivala donji dio trbuha, a Aichurek je lagano jecala. Ruka joj je napustila stomak, podigla se i razmazala suze po licu.

Kada je Ajčurek prišao Vitki, primetio je njeno lice umrljano suzama. Ono što mu je takođe privuklo pažnju je to što mu je ispod gaćica tanka crvena pruga klizila niz unutrašnju površinu noge.

Ajčurek je, ne reagujući na Vitkinov apel na nju, polako krenula prema kući. Vitka je gledala za njom, zbunjena, ne shvatajući šta se desilo i kako je on kriv.

Viktor Petrovič zaćuta i pogleda na sat.

- Viktore Petroviču. I onda, šta se dalje dogodilo. – začuli su se u prostoriji nestrpljivi glasovi.

- Pa, to je to, to je to. Sljedeći put. Ručak je već gotov. Idemo na posao, na posao.

(Zanimljivo. Potražite “Kant. Nastavak 6. oktobra 2011”)