Moje vaspitanje

Počeli su me aktivno “educirati” oko 9. godine. Očigledno od ovog doba počela je da se ispoljava moja „huliganska“, a ponekad i podla priroda. Do devete godine moji roditelji, majka i otac nikada nisu koristili tjelesno kažnjavanje prema meni, ali nakon nekoliko incidenata, kao što su preskakanje škole, pušenje i sl., kada su, uprkos verbalnim sugestijama, moji "činovi" počeli da postaju sistematični, moji roditelji odlučeno je da se na mene primjene stroge metode edukacije kako bi se situacija ispravila. Odlučeno je da se provede eksperiment i da se nadzor nad mojim ponašanjem i pravo da me kazni po vlastitom nahođenju u potpunosti povjeri mom bratu, koji je bio 5 godina stariji od mene i kojem sam se navikao povinovati kao svom ocu. Moj brat me je shvatio ozbiljno. Pljusnuo me je za najmanju uvredu. Bičevao me je najmanje dva puta sedmično, ali ponekad se egzekucija vršila svaki drugi dan. Moji roditelji nisu obraćali pažnju na moje pritužbe. Lupanje je obično trajalo 30-40 minuta, morao sam se potpuno svući i leći na sofu.

Instrumenti za kažnjavanje obično su bili kaiš ili platneni povodac za pse. Obično me je udarao u dva-tri koraka, po 10-15 udaraca sa pauzom od 5-10 minuta, tako da sam imala vremena da osjetim i potpuno probavim bol. Nakon pogubljenja, sva zadnjica i leđa do vrata su bili prekriveni modricama. I to je trajalo nekoliko godina. Već sam se navikao na stalne egzekucije i uzimao ih zdravo za gotovo. Ali onda sam napunio 15 godina. Moji roditelji su kupili kuću u selu, a brat i ja smo tamo „poslani“ da zavedemo red. Sve je bilo u redu dok nisam upoznao lokalne momke. Šetali smo cijelu noć, ne bez domaćeg piva, bilo je jako zabavno. Kada sam došao kući bilo je već 4 sata ujutro.Moj brat nije psovao niti vikao, već mi je samo rekao da se pripremim za sutrašnju odmazdu. Ujutro je moj brat otišao na pecanje, a kada se vratio, shvatila sam da me večeras čeka neobično batinanje. Iz ribolova je sa sobom donio 30-40 uredno isječenih vrbinih grančica dužine oko metar.

Odmah je bacio šipke u korito s vodom i počeo nešto da pravi od dasaka. Pogodio sam šta me čeka večeras. Oko pet sati pozvao me je u kuću. Kada sam ušao, ugledao sam široku i dugačku, glatko blanjanu klupu kako stoji na sredini sobe, a pored nje, Moskovski rob 2 lavoru s vodom, te iste vrbove grančice. brat me uhvatio za ruku i odveo do klupe i naredio da se skinem. Skinuo sam svu odjeću i s stomakom legao na klupu. Vezao me za klupu za pazuhe i za vrat, a moje noge za zadnje noge. Polako je izvadio mokri, sjajni štap i počeo da bičuje. Bol je bio divlji, vrištala sam, gušeći se u suzama i šmrcvama, ali batina nije prestajala. Nakon 25 udaraca, moj brat je napravio pauzu za pušenje desetak minuta. Nakon odmora, rekao je da za tako zdravog momka od 15 godina kao što sam ja nije dovoljno 25 štapova, a dao bi mi još 50. Sad me je počeo bičevati punom snagom. Komadi šipki su letjeli u stranu. Brat se stalno vraćao po novi štap, bacajući istrošeni preko sebe. Nisam više imala snage da vrištim, samo sam stenjala i zaklela se da više neću dirati alkohol i da ću doći kući na vrijeme.

Ali brat je bio nemilosrdan. Nakon 50 udaraca, napravio je pauzu i obrisao moje natučeno tijelo mokrim peškirom, što je donelo olakšanje. Onda je rekao da će mi dati još 25 da pojačam lekciju. Zadao je ove posljednje udarce polako, puštajući da se svaki osjeti. Kada me je brat odvezao od klupe, nisam mogao sam da ustanem. Bio sam bolestan otprilike nedelju dana nakon toga.Ali od tada sam razvio upornu averziju prema BDSM. Nikada više nisam bio bičevan, ali sam pamtio ovo batinanje do kraja života. I iako sam kao dijete bila uvrijeđena od strane brata, čak ga i mrzela, smatram da sam svoj odgojni idealan. Pošto ništa ne otrijezni dječaka koji odrasta i počinje da hrta kao dobro batinanje, NEMA drugih načina.